Kako su „beli“ Rusi upisali banatski pejzaž u večnost

Izložba koja obeležava vek od dolaska „belih“ Rusa u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca posle Oktobarske revolucije predstavlja izbor iz kolekcije Vladimira Pešića. Ovaj Srbin odrastao je u Rusiji i godinama je tragao za delima ruskih slikara koji su, u periodu između dva rata, živeli na teritoriji naše zemlje.

Istorijska zbivanja koja potvrđuju istinsku povezanost dva slovenska naroda, odigrala su se posle Prvog svetskog rata kada je više hiljada školovanih oficira, naučnika, pedagoga, lekara, inženjera, neimara, umetnika svih profila novi dom našlo u Jugoslaviji.

Mnogo je Rusa između dva rata menjalo sliku Srbije, od Krasnova koji je dao novo lice našoj prestonici, Lobačeva, Savojeva koji su formirali jugoslovenski strip do slikara koji su predele naše zemlje upisali u večnost.

„Prvu sliku kupio sam 1989. u Moskvi. Radove predstavljene na ovoj izložbi skupljao sam, dakle, preko dvadeset godina, i to posećujući sajmove antikviteta, istražujući po lokalnim bibliotekama, razgovarajući s ljudima. Dugačak je to put, ali ovo nije kraj – sada radim na sakupljanju dela potomaka ruskih emigranata u Jugoslaviji kao što su Olja Ivanjicki i Leonid Šejka“, kaže za Sputnjik Vladimir Pešić koji je u Moskvi živeo od 1983. do 1997. godine.

On je u prestonici Rusije završio srednju školu i fakultet, a proširivanjem porodične zbirke slika počeo je da se bavi 1988. godine kada je u Moskvi, u vreme Gorbačoveljeve perestrojke, održana prva aukcija slika čuvene kuće „Sotbi“.

Kako kaže istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu Nikola Kusovac, Pešić je, vođen ljubavlju, preuzeo na sebe „ulogu jedne muzejsko-galerijske ustanove“. On je, bez ičije pomoći načinio osobenu i značajnu zbirku koja broji radove slikara kakvi su Nikolaj Dmitrijevič Kuznjecov, Ipolit Danilovič Majkovski, Stepan Fjodorovič Kolesnikov, obožavalac Šiškina Nikolaj Krivošejn.

„Ova izložba ne obeležava samo vek emigracije Rusa u Srbiju posle Revolucije već potvrđuje bratski odnos naša dva naroda“, ističe Pešić i podseća da je tadašnja Jugoslavija bila jedina zemlja u Evropi koja je dozvolila „belim“ Rusima da otvaraju vojne škole, a jedini garnizon nalazio se u Banatu.

Otuda su na ovoj izložbi predstavljeni radovi slikara koji su živeli i stvarali na teritoriji Banata.

„Mnogo Rusa izabralo je Vršac za grad u kojem će se nastaniti. Aleksandar Ivanovič Lažečnikov živeo je u Zrenjaninu i divno je oslikao predele oko Zrenjanina. U Vršcu je živeo veoma poznat i meni važan slikar Nikolaj Dmitrijevič Kuznjecov kojem ću sledeće godine upriličiti posebnu izložbu. Konačno, u Vršcu je rođen moj deda“, iskren je kolekcionar.

Na izložbi u Vršcu predstavljeni su i radovi Stepana Fjodoroviča Kolesnjikova, Rjepinovog učenika, za kojima je Pešić, kako kaže, tragao čak dvadeset godina.

Reč je o slici „Proleće. Princeza Mafalda Savojska“, a za koju je sam Rjepin rekao:

„Od uzbuđenja jezik mi se zalepio za grkljan! Kakav zamah! Kakav potez! I koliko ukusa! Čudo! Čudo!“

Pored ovih slikara, zbirka Vladimira Pešića broji nekoliko primeraka ruskih serijskih ikona nastalih u 19. veku.

„Ikone su posebno obradovale publiku, a mene je dirnula činjenica da su u Vršac došle monahinje iz Raške ne bi li videle ikone predstavljene na ovoj izložbi. Te ikone zaista daju posebnu energiju sali vršačkog muzeja“, ističe on.

Zbog velikog interesovanja javnosti Gradski muzej Vršac produžio je trajanje izložbe „Sjaj ruskih slikara“ do 13. marta 2022. godine, a od 12. maja ona će biti postavljena i u Ruskom domu. U međuvremenu, naš sagovornik ne prestaje da traga za novim, interesantnim delima ruskih umetnika u cilju da, kako kaže, za nekoliko godina u Srbiji otvori muzej ruske umetnosti.