Ovako spisak američkih intervencija u svetu nakon Drugog svetskog rata, koji je objavila kineska ambasada u Moskvi, komentariše politikolog Aleksandar Pavić. Kineska ambasada je na Tviteru, uz spisak američkih intervencija, objavila i da su SAD najveća pretnja miru.
„Nikada ne zaboravite ko je najveća pretnja miru“, navodi se u tvitu kineske ambasade.
Amerika nema moralno pravo da ikome bilo šta prigovara
Pavić podseća i na nešto ranije kinesko saopštenje, u kome se navodi da SAD svega dvadeset godina za vreme svog postojanja nije učestvovala u nekom ratu.
„Oni su time rekli možda i još više nego što govori tvit kineske ambasade u Moskvi. Amerikanci, koji su genocidom stekli svoju današnju teritoriju, koji su jedini do sada u istoriji koristili nuklearno oružje, i to protiv civila, nemaju moralno pravo da ikome govore bilo šta. Samo zahvaljujući moći njihovih medija, oni se postavljaju kao moralni arbitar u svetu. U stvari, oni su sve suprotno“, navodi on.
Da nije bilo američkog podstrekivanja širenja NATO na istok posle pada Berlinskog zida i dobrovoljnog raspuštanja Varšavskog pakta, ne bismo svedočili današnjoj krizi u Ukrajini, kao što ne bi bilo ni rata u Jugoslaviji i NATO agresije iz 1999. Evropa bi danas bila mirnija i stabilnija, smatra Pavić.
Kineska ambasada je svojim tvitom jasno označila ko je agresor u celoj priči i to je najvažnije, kaže Pavić. Spisak 33 bombardovane zemlje je kompletan, ali iz njega su izuzete tajne američke operacije svrgavanja legalnih i legitimnih vlasti, poput tajne operacije svrgavanja iranskog premijera Mohamada Mosadega 1953, dodaje on.
„Ali i ovo je više nego dovoljno, jer za ovo javnost zna i to ne mora ni da se dokazuje. jako je važno da u ovom trenutku Kina stoji čvrsto uz Rusiju, pogotovo kao stalna članica Saveta bezbednosti. Kao što kineski zvaničnici ističu, kao neko ko je osetio kolonijalnu agresiju Zapada na svojoj koži, od 19. do druge polovine 20. veka. Tako da je taj tvit mnogo važniji nego što se čini na prvi pogled“, ističe Pavić.
Samo su dve američke intervencije imale mandat Saveta bezbednosti UN – intervencija u Koreji 1950. -1953. (koja se i odvijala pod plaštom UN) i Prvi zalivski rat 1991. Sve ostale izvedene su uz ignorisanje međunarodnih institucija, uključujući i agresiju NATO na Jugoslaviju 1999.
Američki intervencionizam uzeo je zamah naročito nakon II svetskog rata – dotadašnja izolacionistička politika SAD odbačena je u korist mešanja, neretko vojnog, u unutrašnja pitanja drugih država. Američki intervencionizam se, kako je primetio urednički kolegijum lista „Fajnenšel tajms“ avgusta prošle godine, nakon američkog povlačenja iz Avganistana, kretao u ciklusima – početkom Hladnog rata, on je bio naročito izražen, ali je talas splasnuo posle vijetnamske katastrofe.
Intervencije na Grenadi 1983. i Libiji 1986. pre bi mogle da se nazovu incidentima, nego pravilima u američkoj spoljnoj politici. Međutim, dolazi kraj Hladnog rata, Amerika ostaje jedina supersila, a Zalivski rat postaje uvertira za intervencionizam širokih razmera – Vašington postaje svetski policajac koji treba da obezbedi „Pax Americana“.
Agresija na Jugoslaviju 1999. daje novi zamah američkom intervencionizmu. Posle nje su Americi (i NATO-u) otvorena vrata iza kojih je bio slobodan prostor za preoblikovanje i uređivanje sveta po sopstvenom nahođenju. Države i režimi proglašavani su terorističkim i nedemokratskim arbitrarnim odlukama predsednika i medija, pokretane su obojene revolucije, a mnoge države su destabilizovane i odvedene u sunovrat građanskih ratova. Libija, Sirija i Jemen su najrečitiji primeri.
Latinska Amerika poligon američkih tajnih operacija
Ipak, Latinska Amerika bila je i ostala poligon na kome su SAD najviše intervenisale. Samo u Gvatemali, maloj centralnoameričkoj državi, Vašington je intervenisao tri puta – 1954, 1960. i 1967.-1969. Intervencije u Latinskoj Americi ne prednjače samo po broju, nego i po raznolikosti metoda.
„Od otmica političkih neistomišljenika, preko direktnih akcija američkih obaveštajnih agencija, vojnih udara, sve do atentata i otvorenih fizičkih likvidacija političkih protivnika“, kaže hispanista Rajko Petrović sa Instituta za evropske studije.
Na latinoameričkom kontinentu SAD primenjuju i tajne operacije, prvi put koriste metode onoga što se danas zove hibridni rat (na primer u Gvatemali 1954.). Tajne operacije naširoko su korišćene u Latinskoj Americi kako bi se podrili režimi koji Vašingtonu nisu bili po volji. Operacija „Kondor“ je trajala decenijama, od početka pedesetih godina prošlog veka, podseća Petrović.
Tokom ove operacije, korišćenjem najbrutalnijih metoda, SAD su svrgavale legalne i legitimno izabrane režime širom Latinske Amerike – od Čilea i Argentine, do Nikaragve, Salvadora i Gvatemale.
„Ti metodi su vrlo specifični, zbog toga što je tu postojala sprega vojnih intervencija iznutra, podržane od strane američkih tajnih operativaca, uz podršku međunarodnih kompanija. Simptomatičan je primer kompanije ITT u Čileu, koja je sve vreme služila kao baza za operativce CIA, pre nego što je 1973, u brutalnom puču, general Augusto Pinoče svrgnuo legalno izabranog Salvadora Aljendea“, objašnjava Petrović.
U El Salvadoru, maloj centralnoameričkoj državi u kojoj je tokom osamdesetih godina besneo brutalan građanski rat, SAD su pomagale radikalne desničarske formacije, a najkarakterističniji primer američkog intervencionizma u Latinskoj Americi je primer Nikaragve, dodaje Petrović.
Nakon što je 1979. u Nikaragvi uspostavljen sandinistički režim na čelu sa Danijelom Ortegom, SAD su decenijama koristile susedni Honduras kao poligon za obuku „kontraša“ – protivnika sandinista i podržavalaca zbačenog diktatora Somoze.
„Tamo gde nisu mogli da prođu vojnim metodama, SAD su koristile metode ekonomskih ucena. To je, na primer, bilo karakteristično za Ekvador i Peru. U Kolumbiji su imali vrlo dobru spregu sa narko kartelima“, ističe Petrović.
Na kraju, Amerikanci su se oslobodili kolumbijskih narko kartela, kao i gerilaca, ali je u Kolumbiji instalirana desničarska neoliberalna vlada, najlojalnija Vašingtonu na čitavom kontinentu.
„Mnogo je bilo specifičnih situacija u kojima SAD nisu reagovale, iako su mogle imati neki moralni povod. Na primer, u slučaju Paragvaja, gde je Alfredo Stresner bio diktator nekoliko decenija, i to vrlo brutalan diktator. Ali, on je odgovarao interesima SAD i Paragvaj im nije bio na smetnji. Ne treba zaboraviti ni način na koji se SAD obračunavaju sa Kubom“, kaže Petrović.
Od kraja pedesetih godina, Kuba je na meti američkih ekonomskih sankcija, podseća naš sagovornik. Pored toga, 1961. je pokušana i invazija na ovo karipsko ostrvo-državu, a na vođu kubanske revolucije Fidela Kastra, pokušano je na stotine atentata, zaključuje Petrović.