Rusija, Kina i Donbas: Počela je nova etapa razvoja odnosa u svetu /video/

Uostalom, nije bez obilja dobrih razloga generalni direktor korporacije „Rajteon“ Greg Hejs svojim akcionarima pre mesec dana ukazao da „tenzije u Istočnoj Evropi i tenzije u Južnom kineskom moru stvaraju pritisak da se troši na odbranu. Tako da u potpunosti očekujem da ćemo videti koristi od toga“.

Zato što to donosi profit američkom vojno-industrijskom kompleksu, a možda i stoga što su napokon počeli da se trezne od opijenosti sopstvenom moći, premda jedno ne isključuje drugo, tek, mediji glavnog toka na Zapadu opsesivno su počeli da se bave, kako formuliše „Vašington post“, „bromansom Sija i Putina od koje su sačinjene noćne more Amerike“, čiji „zvaničnici odavno strahuju od snažnog partnerstva Kine i Rusije“.

Nedavni susret predsednika dve zemlje na otvaranju Zimske Olimpijade, opisuje „Post“, „bio je toliko topao da je mogao da otopi sibirski glečer... U senci eskalacije ukrajinske krize, dve zemlje uspostavljaju sve bliže veze, zasnovane na zajedničkim strateškim interesima — i neprijateljima“. A „Pekinški manifest“ dva predsednika „predstavlja novu viziju multipolarnog sveta zasnovanog na ‘redistribuciji moći’“.

To je, opominje i bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Stiven Hedli, „manifest njihovog globalnog liderstva“ kojim „Rusija i Kina daju argumente za preuzimanje međunarodnog sistema i uloge od koje su SAD po njihovom uverenju odustale“.

U svetlu ovakvih ocena i pratećeg rasta napetosti u Donbasu, „Vašington post“ postavlja pitanje „koliko daleko je Kina spremna da ide da bi pomogla Rusiji?“, dok praktično istovremeno i sa upadljivo sličnom formulacijom „Vol strit džornal“ navodi da „Peking razmišlja koliko daleko da ide u podršci Putinu povodom Ukrajine“. „Šta će Kina uraditi ako Rusija eskalira situaciju u Ukrajini“, razmatra i Atlantski savet, glavni tink-tenk NATO pakta. „Ako Rusija izvrši invaziju Ukrajine, uvedimo sankcije Kini“, predlaže „Forin polisi“, jer, „Putin je u Pekingu pronašao ekonomsku liniju života koju samo Vašington može da uništi“.

„Kako Zapad može da porazi osovinu Si-Putin“, pita se i londonski „Tajms“, dok je u svojim predlozima najkonkretniji bivši funkcioner CIA-e Metju Kronih. U spomenutom tekstu u „Forin polisiju“ o istovremenom ratu s Kinom i sa Rusijom, on traži da Vašington „primeni recept iz Hladnog rata i snažnije se osloni na nuklearno oružje kako bi ublažio lokalne prednosti svojih rivala u konvencionalnom naoružanju... Sjedinjene Države trebalo bi da se oslone na pretnju nestrateškim nuklearnim udarima kako bi odvratile i, kao poslednje pribežište, zaustavile kinesku amfibijsku invaziju Tajvana ili ruski tenkovski prodor u Evropu.“

Razume se, ništa manje od nuklearne pretnje nuklearnim silama valjda i ne treba očekivati od autora tekstova kao što su „Vreme je za napad na Iran“, „I dalje je vreme za napad na Iran“, i knjige „Vreme je za napad“.

Istovremeno, ovaj ratni huškač, koji zbog svojih ideja nije smešten u ustanovu zatvorenog tipa već je zamenik direktora Centra za strategiju i bezbednost Atlantskog saveta, traži i da se povećaju vojni budžeti Amerike i njenih saveznika. „Amerika može i da udvostruči izdvajanja za odbranu“ — sa ovogodišnjih 778 milijardi, naspram 310 milijardi koliko će potrošiti Rusija i Kina zajedno — a povrh toga „evropski saveznici treba da investiraju u oklope i artiljeriju dok azijski saveznici kupuju pomorske mine, podvodne projektile i podmornice“.

I londonski „Tajms“ računa da NATO „cilj od 2 odsto (BDP-a za vojsku) više nije dovoljan“ te da i „Japan mora da napusti samonametnuti limit od 1 odsto“, sve u svemu, zaključiće i „Vol strit džornal“, „vreme je za veći trošak za odbranu“; makar još 200 milijardi dolara, jer, „SAD se suočavaju sa izazovima novog saveza između Kine i Rusije“.

Na koji način Sjedinjene Države mogu da se suoče sa ovim savezom? Koliko je čvrsta veza između Moskve i Pekinga? I kako će to uticati na dalji razvoj događaja u Donbasu i u Tajvanskom moreuzu?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali nekadašnji dopisnici naših medija iz Moskve i Pekinga, Đuro Bilbija i Milorad Denda.

On skreće pažnju da kineski analitičari opominju da bi Evropska unija mogla da bude svojevrsna kolateralna žrtva produženih napetosti, pored ostalog, i tako što bi „zbog nestabilne situacije evropski kapital bio nateran da pređe u Ameriku, i da time u ublaži inflatorne pritiske u SAD. Istovremeno, iniciranjem krize u Ukrajini Vašington nastoji i da testira čvrstinu rusko-kineskih odnosa“.

Odnosi dve sile nov zamah dobili su pred otvaranje Zimskih Olimpijskih igara u Pekingu, kada su predsednici Vladimir Putin i Si Đinping potpisali „Zajedničku izjavu o ulasku međunarodnih odnosa u novu eru i održivom globalnom razvoju“, koja govori o „trendu redistribucije moći u svetu“ i pored ostalog otkriva da „prijateljstvo između dve zemlje nema granice, i da nema ‘zabranjenih’ oblasti saradnje“, te da su Rusija i Kina „spremne da rade sa svim zainteresovanim partnerima na promociji istinske demokratije“.

Ovaj dokument, objašnjava Đuro Bilbija, „proklamuje ono što je godinama sazrevalo u rusko-kineskim odnosima, podižući ih na još viši nivo. Zajedničkom izjavom dvojice predsednika fiksirana je jedna tačka u međunarodnim odnosima sa koje se budućnost, koja neće biti po volji Zapada, projektuje tako da bude vidljiva i ostalim zemljama sveta — koje neće imati ulogu vazala kao u pax Americana. A njihova zajednička snaga oslanja se, s jedne strane, na savremeno rusko hipersonično oružje koje nema takmaca na Zapadu, a sa druge strane na ekonomsku moć Kine koja je prošle godine, i to bez Makaoa i Hongkonga, po BDP-u pretekla čitavu Evropsku uniju. Amerikanci jako dobro razumeju u kolikoj je meri sve ovo opasno po njihovu hegemoniju — i jedno i drugo najavljuje dalekosežne promene u međunarodnim odnosima, u sklopu kojih zemlje Zapada i u geopolitičkom smislu postaju manjina u svetu“.

Na jednom skupu u Atlantskom savetu bivši premijer Australije Kevin Rad ocenio je da, protivljenjem ekspanziji NATO-a i formiranju AUKUS-a, kao i podrškom ruskom zahtevu za dugoročnim bezbednosnim garancijama u Evropi, „Kina postaje globalni bezbednosni akter na način na koji nije bila ranije“.

„Što je još važnije, možemo da vidimo da su ruski i kineski stav podudarni — kako po pitanju situacije u Evropi, tako i u Tajvanskom moreuzu i Južnom kineskom moru“.

O stepenu međusobnog rusko-kineskog poverenja i snazi njihovog „partnerstva za preoblikovanje sveta“, dodaje Đuro Bilbija, „ponajbolje svedoče zajedničke vojne vežbe na kopnu, moru i u vazduhu koje su odnedavno počele da se sprovode“.

„Takođe, Rusija je Kini pomogla da razvije sistem za rano otkrivanje raketnih napada... Nekoliko meseci pre nego što je počela da se zaoštrava situacija oko Donbasa, u Moskvi je boravio direktor CIA-e Vilijam Berns, sa ponudom Rusiji da makar bude neutralna kada Amerikanci uđu u obračun sa Kinom. Posle toga je usledilo potpisivanje zajedničke izjave Putina i Sija, koja je pokazala kakav je odgovor Berns dobio. I to je Amerikance razbesnelo. Tim više što, uprkos svoj propagandi, oni jako dobro znaju da nisu spremni za ulazak u vojni sukob ni sa Kinom ni sa Rusijom“.

„I Rusija i Kina imaju i više nego dovoljno razloga da nemaju nikakvo poverenje u bilo kakve ponude Zapada, jer su i jedna i druga u prošlosti više puta bile prevarene, kako povodom (ne)širenja NATO na istok tako i u vezi sa Tajvanom“, podseća Milorad Denda, i zaključuje:

„Strateški cilj Zapada, i to i Moskva i Peking jako dobro znaju, jeste uništenje tih država. I upravo to saznanje dodatno jača njihovo zajedništvo, jer, nije samo Rusiji potrebna Kina zbog svog tržišta i ekonomske snage, već je i Kina potpuno svesna da će ona biti sledeća na redu ako padne Rusija. U tom smislu, potpuno je jasno i da, u pogledu zapadnih sankcija Rusiji, Kina neće podleći pritisku, koji uključuje i pretnje sekundarnim sankcijama samoj Kini, da im se priključi. A time će i sankcije Rusiji, kao glavno preostalo sredstvo Zapada, biti obesmišljene“.