„Šta pobogu Putin misli da mu daje pravo da priznaje nove takozvane države koje se nalaze na teritoriji susedne zemlje?“, zapitao se egzaltirano Džozef Bajden na konferenciji za novinare na kojoj je ocenio da je priznanje suvereniteta DNR i LNR početak ruske invazije na Ukrajinu i najavio nove sankcije Rusiji.
Amerikanci kao „nadljudi“ koji procenjuju ko može da se meša u sudbine suverenih zemalja
Kada bi posmatrač pratio isključivo konferencije za medije Bele kuće, posmatrač bi veoma lako mogao da stekne utisak da od Džozefa Bajdena i SAD nema većih branitelja principa međunarodnog prava. Bajdenovo pitanje moglo bi u tom slučaju da bude „tačka na i“ - takvog zaključka.
Međutim, istina je ipak malo, ako ne i sasvim drugačija.
Za advokata Branka Pavlovića Bajdenova izjava je trenutak iskrenosti jer je američki predsednik njome samo ogolio od ranije postojeću američku politiku i onih država koji prate njenu spoljnu politiku – da oni sebe najiskrenije vide kao „nadljude“ u odnosu na ostatak planete.
„I to je dobro. To je baš odlično, što se sada cela stvar otkotrljala do kraja. Ali, zapravo ih je sada Putin uhvatio u makazice. Hoćete Savet bezbednosti? U redu, ali onda priznajte da ste bili agresori na Jugoslaviju 1999. Nećete savet bezbednosti? Onda mi procenjujemo onako kako mislimo, kao što vi procenjujete. Još je razlika u tome što se argumenti na kojima se ruska procena zasniva na argumentima koji su vrlo utemeljeni, dok su argumenti na kojima se američka procena zasniva falsifikovani, potpuno izmišljeni“, kaže Pavlović.
O sudbini suverenih država jedino može da odlučuje Savet bezbednosti UN – onog trenutka kada se izađe izvan tog koncepta, a Zapad je iz njega izašao napadom na Jugoslaviju 1999, odmotava se opasno klupko kada svako procenjuje koji su razlozi kako bi neka teritorija mogla da postane nezavisna.
Tako su Amerikanci 1999. procenili da su na KiM ugroženi Albanci, a Rusija je sada procenila da se nad ruskim narodom u Ukrajini, ne samo u Donbasu, vrši genocid.
Između KiM i Donbasa ima samo jedna sličnost
Ipak, prema rečima našeg sagovornika, između slučaja donbaskih republika i Kosova i Metohije postoje bitne razlike. Osim toga što je reč o samoproglašenjima nezavisnosti, ne postoje dalje sličnosti između ova dva slučaja.
„Razlika je u tome što Kijev neće da razgovara o bilo kakvoj autonomiji Donbasa i čak kaže da uopšte neće da poštuje Rezoluciju 2202 iz 2015, koja uređuje pitanje procedure i postupka utvrđivanja te autonomije do kraja iste godine. Znači, šest i više godina kasnije, ne da se ništa nije dogodilo, nego Kijev kaže da neće da razgovara. za razliku od toga, mi neprekidno, dvadeset i više godina, nudimo Albancima najširu moguću autonomiju i oni to odbijaju“, objašnjava Pavlović.
Iz svega rečenog proističe da je stav Džozefa Bajdena takav da, kada se Albancima nudi najšira moguća autonomija, oni imaju prava da proglase nezavisnost, koju SAD imaju prava da priznaju, a kada Kijev odbija da razgovara o autonomiji Donbasa, suprotno Rezoluciji 2202 Saveta bezbednosti, proglašenje i priznanje nezavisnosti je nedopustivo.
Amerika se nikada nije mešala u sudbine suverenih država
Podsećanja radi, ako bi se zavirilo samo u istoriju XX veka posle II svetskog rata, mogli bismo da vidimo koliko je samo puta Vašington uticao na sudbine suverenih država. I to ne samo vojnom silom, kao što je to činio Ronald Regan na Grenadi ili u Libiji osamdesetih godina.
Da bi zadržala hegemoniju u svom „unutrašnjem dvorištu“, Amerika se služila metodama koje nadilaze takozvanu meku moć. Opštepoznata je američka podrška južnoameričkim stabilokratijama-diktaturama koje su, poput argentinskih, čileanskih ili brazilskih vojnih hunti, odgovorne za masovna kršenja ljudskih prava. Ili političke podrške opskurnim diktatorima poput Truhilja u Dominikanskoj republici, Somoze u Nikaragvi ili Papa Dok Divalijea na Haitiju.
I to bi bio samo deo istorije američkog mešanja u sudbine nekih od suverenih zemalja – agresija na Jugoslaviju iz 1999. otvorila je novo poglavlje čiji nastavak gledamo i danas.