Kontroverzna filmska verzija „Kabarea“ reditelja Boba Fosija i posle 50 godina ostaje jedna od najsnažnijih priča o vremenu u kome ljudi, nemoćni da eliminišu „zlo koje tutnji u daljini“ beže od odgovornosti i utočište pronalaze u zadimljenoj atmosferi kabarea. U sali kluba Kit Kat Sali, Brajan i Fric zaboravljaju na realnost ispunjenu idealima nadolazećeg fašizma i prepuštaju se pesmi, igri, alkoholu, seksu…
Koliko je ova priča uspela svedoči i podatak da se od 1995. godine film čuva u američkom nacionalnom filmskom registru kao kulturno, istorijski i estetski značajno ostvarenje.
Nihilizam vajmarskog perioda
Film iz 1972. i brodvejska predstava iz 1966. godine nastali su po motivima romana „Rastanak s Berlinom“ Kristofera Išervuda čija se radnja odvija u sumrak Vajmarske republike. Sumorni nihilizam vajmarskog perioda Išervud portretiše kroz stvarne događaje i likove sa kojima se susreo u siromašnom Berlinu tridesetih godina prošlog veka.
Polazeći od literarnog predloška, Fosi nije ni mogao da napravi običan mjuzikl. Deo uspeha sa ovim filmom Fosi duguje svom prirodnom prkosu klišeima koji nalažu da mjuzikli moraju imati srećan kraj. Umesto da ublaži ironiju, ovaj je reditelj i koreograf zakoračio u mrak nacističke Nemačke i preneo nam deo te atmosfere toliko snažno da je osvojio Oskara za najbolju režiju.
Film je takođe doneo Lajzi Mineli, ćerki Džudi Garland i Vinsentea Minelija Oskara za najbolju glumicu. Sa nagradama za najbolju sporednu mušku ulogu, najbolju režiju, kameru, umetničku režiju, najbolji zvuk, originalnu muziku i adaptaciju i najbolju filmsku montažu, „Kabare“ drži rekord u nagradama Oskara za film koji nije poneo titulu najboljeg ostvarenja.
Željko Jovanović, umetnički direktor Pozorišta na Terazijama u kojem su svojevremeno izvođene dve verzije „Kabarea“ za Sputnjik kaže da je priča ovog mjuzikla trajno aktuelna.
„Junaci mjuzikla Seli Bouls, Kris Bredšo, odnosno Brajan Roberts u filmu, ponašaju se slobodno, u skladu sa svojim potrebama i usmereni su na to da zarade novac, da uspeju u životu, ostvare se ne videći da se stvari pored njih polako komplikuju. Otuda ’Kabare’ slika bekstvo od odgovornosti, nedostatak društvene svesti koja upozorava da zlo tutnji u daljini“, kaže Jovanović.
Zabava pre Hitlera
Uspon nacističke partije u Nemačkoj, njihova ubeđenja o rasnoj superiornosti, Fosi je u filmu predstavio u kontrastu sa igrom i muzikom. Razlika između slobodoumnog duha glavnih likova i nacionalsocijalističkog, antisemitskog plamena pojačana je i prati je, između ostalog, porast biseksualnosti, sadomazohizma i niza drugih vrednosti zbog kojih je ovaj film dugo nosio epitet kontroverznog ostvarenja.
„Vreme kada se ’Kabare’ igrao na Brodveju je period rokenrola, seksualne revolucije, lakog života, vere u ljubav i taj mjuzikl nagoveštava recesiju koja će se pojaviti prvo u Americi, a potom doći u Evropu. Umetnost uvek upozori na vreme, ali je niko ne sluša. Isto nam se dešava i danas“, smatra Jovanović.
Zavodljiv, natopljen seksipilom, cinizmom i očajem
Film se značajno razlikuje od pozorišnog komada, pa i knjige zbog čega je Fosi bio meta napada kritičara, ali i autora „Rastanka s Berlinom“ Kristofera Išervuda. Čak se i Džin Ros koja je poslužila za građenje lika Sali Bouls oglasila govoreći da je prikaz društvenog kruga britanskih iseljenika kao slobodnjaka željnih zadovoljstva bio drugačiji i da su film i brodvejski mjuzikl na glamurozan način predstavili ono što je bila surova stvarnost vajmarske ere tridesetih godina.
Fosijevo ostvarenje, koje je tumačeno kao zastrašujuće zavodljivo, natopljeno seksipilom, cinizmom i očajem, bilo je, takođe, meta cenzure. U Zapadnom Berlinu film je emitovan bez sekvence u kojoj hitlerjugend peva „Sutrašnjica pripada meni“. Ova je pesma izbrisana „zbog osećaja da bi to moglo da izazove negodovanje u publici prikazivanjem simpatizera nacističkog pokreta tokom tridesetih“.
To sve nije narušilo činjenicu da je „Kabare“ uvršten u listu najznačajnijih filmova i to, prema mišljenju pojedinih kritičara, zato što je namenjen publici koja ne preferira mjuzikle.
„To je stalna igranka između toga šta pozorište preuzima iz filma, književnosti i obrnuto. Međutim, važno je to što su ’Kabare’, ’Čikago’ i ostali brodvejski klasici preživeli sve ovo vreme jer su imali snažnu priču. Takođe je zanimljiva muzička podloga Fosijevog ’Kabarea’, odnosno džez balet koji je novijeg datuma i koji vuče korene iz opšteg osećanja društva“, navodi Jovanović.
Upravo se u Fosijevom pristupu plesu i pesmi krije razlog zbog kojeg je mjuzikl dobio novi život u „doba vodolije“, a Fosi smatran ocem modernog mjuzikla.
Novac pokreće svet
Neoprostivi dekadenti, Sali i ostali likovi prepuštaju se vinu, pesmu i seksu dok potcenjuju ili namerno ignorišu kuda zemlja ide. Oni nemaju moć da spreče zlo i sve što mogu da urade jeste da nastave da beže – u fantaziju koju donosi muzika.
Klub Kit Kat kao njihov lični El Dorado nosi atmosferu zabave i hedonizma, ali se, ipak, u pesmama koje odjekuju ovim prostorom očitava istina. Počevši od „Dobrodošlice“ na mnogim evropskim jezicima do pesme „Sutrašnjica pripada meni“ koju izvodi pripadnik Hitlerove omladine, iz songa u song, izvođači i publika ironično se smeju životu van kluba svesni da ih istorija ne može zaobići.
Pet decenija kasnije, pesme iz „Kabarea“ ne gube snagu, a numera „Novac“ čak se smatra himnom kapitalizma. Konačno, tu je Lajza Mineli u spektakularnom nastupu kao Sali Bouls, žena za koju ne postoji život van zabave.
„Mislim da se u odnosu na vreme kada je ’Kabare’ izvođen na Brodveju ili u bioskopima ništa nije promenilo. Ono što je ostalo je da pronađemo svoje numere, svoja objašnjenja za sve što nam se dešava u eri postkapitalizma, kada ne postoji srednji sloj, kada ne važe stara pravila. U odnosu na taj komad, sve je i dan danas tu, samo je još gore“, zaključuje Željko Jovanović.