Sad je stvarno — dosta!

Ovako monstruozno ubistvo „dobrog duha Novog Sada“, muzičara koji je uticao na karijere mnogih kolega, ali i na raspoloženje Novosađana svakoga dana dok je svirao na ulici, za Sputnjik komentariše profesor Fakulteta političkih nauka, sociolog Zoran Stojiljković.

On dodaje da je do toga da ovaj čovek izgubi život, zbog 390 dinara, dovela besperspektivnost i spremnost na svaku vrstu ljudskog uniženja, a to su simptomi opšte, ozbiljne patologije.

Naime, Žarko R. koji je osumnjičen da je na smrt pretukao nesrećnog čoveka, izjavio je da je očekivao da žrtva kod sebe ima više novca, prethodno ga je video u kockarnici. Na ulici mu je tražio novac, a kada je dobio pomenutu sumu, kako mediji prenose, obuzeo ga je bes i počeo je da ga udara.

„Prestao sam kada sam video da je u lokvi krvi, pa sam se malo uplašio i otišao“, izjavio je dvadesetjednogodišnji mladić iz Žablja koji živi u Novom Sadu.

Naš sagovornik kaže da je ovo ubistvo praktično primer društvene, ali i političke patologije u kojoj smo decenijama. Ističe da je, kada krize prođu, kada prođu njihovi udarni ekonomski momenti, najteže izaći iz moralne, u koju smo zapali još devedesetih godina prošlog veka.

„Ta kriza se prenosi na generacije koje sada nemaju prave uzore. Kada vidite ko je njima uzor, ako ga uopšte i imaju, šta je njihov sistem vrednosti, to je zastrašujuće. Posebno su ranjivi oni koji su na socijalnom dnu. Ako sport i politika nisu izlaz iz anonimnosti, onda je to očito postala neka vrsta kriminala, u ovom ili onom izdanju. Ne očekujte od mladih ljudi da budu gladni i da pristanu na anonimnost“, kaže Stojiljković.

On dodaje da je reakcija okruženja u slučaju ovog ubistva nešto što ne sme da izostane. Zato, kaže, teši činjenica da su se nakon ubistva Kristijana Kostića Blekija Novosađani okupili na glavnom Gradskom trgu, palili sveće, svirali pesme koje je voleo. Sveće su gorele i u pothodniku u kome je svirao. To je tračak nade, ali i dobar put za izlazak iz pakla.

„Biće ekstrema uvek, ali tolerisanje i sve veća doza povlačenja takozvanih normalnih ljudi je nešto što ohrabruje ovakve stvari. Da ne osuđujemo, poznat je socijalni bekgraund tog mladića, ali tako je sada, kada je u funkciji preživljavanja sve dozvoljeno. Šta onda reći za kupovinu radnog mesta, za kupovinu glasova, ako je ljudski život tako malo vredan, ljudima ne znači ništa“, ističe Stojiljković.

On primećuje da je povlačenje „normalnih“ dovelo i do opšteg nedostatka empatije, a sa druge strane, uvek smo spremni na osudu, vidimo trn u oku drugog, a ne vidimo balvan u svom.

Tako je Srbija na društvenim mrežama danima komentarisala smrt poznatog osamdesetpetogodišnjeg fotografa Renea Robera u Parizu. Podlegao je hipotermiji nakon što je pao, devet sati je ležao na pločniku, niko nije prišao da pomogne.

U osudama sterilnog francuskog društva koje je izgubilo ljudskost, niko se nije setio majke troje dece koja je pre godinu dana umrla od posledica smrzavanja u jednom selu kod Medveđe. Vest je pratio podatak da je „nesrećna žena imala problema sa alkoholom“ i to je objašnjenje koje zatvara slučaj.

Bez reakcija je pre tri meseca ostala i vest da je novosadski glumac, pesnik i muzičar Nebojša Petrović preminuo u 50. godini od posledica smrzavanja na klupi u Novom Sadu.

„Nedostatak elementarne solidarnosti, svest da nešto od nas zavisi je jedan od simptoma patologije u koju smo zapali. Defanzivne reakcije, ’neko će se već pobrinuti za njega, zašto moram ja‘, neka vrsta straha, neka vrsta racionalizacije tipa, svako ko je u ovoj situaciji je drogiran, pijan ili mu nešto fali. Ljudi čak nemaju ni reakciju da pozovu odgovarajuće službe da intervenišu“, kaže Stojiljković.

Nevladine organizacije pozivale su gradske vlasti da na adekvatnom mestu postave dostojno, primereno i trajno umetničko obeležje uličnom sviraču koji ni mrava nije zgazio. Još jedna utešna reakcija koja budi nadu.

„Mogu vas jeftino isprovocirati, izmisliti šta god hoće o vama. Mogu stvoriti uverenje da je sve u novcu i da ništa nije za osudu, ali opet se društvena većina mora braniti. Aktivno braniti, aktivno se suprotstaviti tome. Nečega ima i u vaspitanju od kućnog, preko obrazovnih institucija i medija koji imaju užasnu odgovornost za sve što se dešava.“

Nadu da će društvo u kome je sve više nasilja konačno reći; „Sad je stvarno dosta!“, probudile su reakcije poznatih muzičara iz Novog Sada, stotina ljudi koji, bez obzira na ovu užasnu tragediju, smatraju da bolje sutra ipak postoji.

U to je verovao i čovek koji je bio simbol borbe protiv nasilja. Između ostalog, zapisao je:

„Mislim da, bez obzira na vremena u kojima živimo, samo ljubav i vera, koji vrlo nedostaju u ovom svetu, mogu da ti daju snagu da ideš dalje. Ako se pošteno boriš, svi će te poštovati, tako da ja radim ono što volim. Mislim da možemo na kraju svi da pobedimo.“