Ministarstvo poljoprivrede Francuske je ovih dana najavilo da će od 1. marta restorani koji poslužuju jela od piletine, svinjetine i jagnjetine morati gostu da daju na uvid gde je stoka čije meso jedu uzgajana i zaklana, da li je meso sveže ili je bilo zamrznuto, odnosno ležalo u frižideru...
Ta pravila su do sada važila za označavanje mesa prilikom prodaje u supermarketima i mesarama. Kada je u pitanju govedina, ta praksa u restoranima važi još od 2002. godine.
Nova uredba, kako je objašnjeno, odgovor je na povećan interes potrošača za poreklo hrane, ali je i usmerena na stvaranje pritiska za povećanje potrošnje domaćeg mesa, posebno u školskim trpezarijama, gde je samo polovina posluženog mesa sa francuskih farmi.
Da znamo šta jedemo
Iako je EU jedinstveno tržište na kome nisu dozvoljene akcije tipa — kupujmo domaće, Francuska je i do sada uspevala da nađe način da kod domaćeg stanovništva utiče na to da kupuju francuske proizvode, pa tako i podstiču domaću proizvodnju.
Srbija koja je uvek bila poznata po proizvodnji mesa, a svinje izvozila još početkom 19.veka, u 21. je postala uvoznik, pri čemu kupac najčešće malo zna o mesu koje konzumira.
U Francuskoj će od 1. marta restorani gostu morati da stave na uvid sve podatke o mesu koje su poručili
© Sputnik / Lola Đorđević
Sekretar Udruženja za stočarstvo u Privrednoj komori Srbije (PKS) Nenad Budimović, za Sputnjik kaže da trgovinski lanci kod nas imaju tu vrstu označavanja kod upakovanog svežeg mesa — ko je proizvođač, kada je zaklano, kada je upakovano, do kada je rok trajanja. Kod prerađevina je već druga priča. Ne piše ni kada je i gde zaklano, ni koliko je meso stajalo zamrznuto, pa upotrebljeno.
Nedovoljno informacija
Kada, pak, uđemo u mesare, takvu informaciju kao u supermarketima ne dobijemo, iako bi, kaže Budimović, mogli da je tražimo, jer bi i mesare na pultovima morale da imaju deklaraciju sa istim podacima o svežem mesu.
Na pitanje da li takva mera kakvu sada uvode u Francuskoj može da podstakne potrošnju, pa i proizvodnju domaćeg mesa i ima li šanse da i kod nas nešto tako zaživi, on je prilično skeptičan.
„Mi nismo iskoristili ni prednost što svoje životinje hranimo genetski nemodifikovanom hranom, pa da kažemo ovo — nije GMO — i da čovek za svoj novac bira šta će i kako će, a kamoli nešto više. Mi zvanično ne smemo da imamo ništa od GMO proizvoda, a uvozimo meso od životinja koje su hranjene GMO sojom“, kaže naš sagovornik.
On napominje da su se u PKS borili i predlagali da se prilikom uvoza svinjskog mesa, na primer, pošto ga najviše uvozimo, pored druge dokumentacije priloži i ona da meso potiče od životinja koje nisu hranjene GMO.
Zašto ne obeležavamo GMO
Takvu odluku može da donese samo država. Na pitanje da li je taj uvoznički lobi, kojima odgovara uvoz jeftinijeg mesa iz EU, zaista toliko jak da takve stvari ne mogu da se promene, Budimović kaže da mi definitivno ne proizvodimo dovoljno svinjskog mesa, onoliko koliko nam je potrebno.
Oko 10 odsto moramo da uvezemo i kada već uvozimo, trebalo bi, dodaje on, da se vodi računa šta i kako uvozimo i jedna od oznaka na uvezenom mesu bi mogla da bude i ona NE GMO.
Iako su u Srbiji zabranjeni GMO proizvodi uvozimo meso od životinja hranjenih GMO sojom koje nije označeno
© Pixabay
Podstrek proizvođačima
On je saglasan sa konstatacijom da bi, ako bismo uvozili meso sa oznakom bez GMO, koje bi svakako bilo skuplje nego ono koje sada kupujemo, to bio podstrek i domaćim proizvođačima da pojačaju proizvodnju i da taj uvoz svedemo na najmanju meru ili eliminišemo.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, stručnjak za stočarstvo dr Vitomir Vidović veći je pesimista.
Po njegovom mišljenju, potrajaće dok mi ne pokušamo da uredimo naše tržište i podstaknemo domaćeg proizvođača.
„A to može da se promeni preko noći. Evropa ima te standarde. Da smo članica EU, to bi moralo da bude tako. Pošto nismo, onda se lome koplja na nama kao zemlji uvozniku i onda jedemo hranu kakvu jedemo“, kaže on za Sputnjik.
Plaćaju i potrošači i proizvođači
Uvoz jeftinog mesa često neproverenog kvaliteta je, kako ističe, u interesu klaničara, uvoznika, trgovaca, onih koji će na tome profitirati. A to na kraju plate potrošači i domaći proizvođači.
Vidović podseća da smo prošle godine uvezli svinjskog mesa za 200 miliona evra, da je zbog neisplativosti proizvodnje zaklano 200.000 krmača, što znači da je 150.000 ljudi na selu, praktično, ostalo bez posla.
Zato ističe da potpuno treba menjati strategiju razvoja poljoprivrede, jer se seljaku teško piše bez sopstvene prerađivačke industrije. Dovesti strance da na konto naše sirovine ulažu u prerađivačku delatnost i posle na njoj višestruko zarađuju u izvozu, a da naši ljudi rade za platu od 45.000 dinara, kako kaže, ne rešava ništa. I dalje ćemo godišnje da ostvarujemo samo hiljadu evra po hektaru, umesto 10-15 hiljada i da od tih para dalje ulažemo u razvoj poljoprivrede i ne samo nje, kritičan je Vidović.