RUSIJA

Ruska utopija: Gde se nalazi tajanstvena zemlja staroveraca

Dugi niz godina naučnici traže „staroversku utopiju“ — Belovođe. Prema legendi, zemlja u kojoj vlada pravda i „vera predaka“ nalazi se negde na Dalekom istoku.
Sputnik
U ovoj zemlji nema krađa, svetskog suda i drugih „krivičnih dela“. Sveštenstvo upravlja narodom, dok drveće dopire do samog neba. Ovde rastu grožđe, žitarice i teku reke mleka.

Tajanstvena zemlja

Upravo je ovako u 18. veku neki monah Mark, staroverac iz Arhangelske gubernije, opisao mitsko Belovođe u svom eseju „Putnik“. Prema njegovim rečima, ova zemlja je bila pravi raj. Ljudi se nisu delili na bogate i siromašne, nije bilo ni zločinaca, a ni kmetstva.
Posle reformi patrijarha Nikona u 17. veku, Ruska crkva se podelila na dva dela. Jedni su poslušno prihvatili krštenje sa tri prsta i druge novine, dok su ostali bili verni „obredima predaka“.
Zvanična vlast je proglasila protivnike Nikonovih reformi ljudima van zakona: zatvarali su ih ili čak osuđivali na smrtnu kaznu. Naučnici ističu da je upravo sumorna stvarnost iznedrila ideju o „raju na zemlji“, gde je pravoslavna vera „od davnina bila čista“.
Mnogi su se uputili u Belovođe. Uz to, monah Mark je detaljno ispričao kako se može tamo stići. Mark je pisao da put vodi „od Moskve, preko Kazanja, Jekaterinburga, Tjumena, Barnaula, Bijska do altajskih staroverskih naselja u dolinama reka Buhtarma i Ujmon, a zatim bi usledilo putovanje kroz Kinu dugo 44 dana do obala „okeana-mora“.

Svedočenja očevidaca

Ruta, čak i sa nejasnim konačnim odredištem, terala je begunce da idu sve dalje ka istoku. Njihov entuzijazam bio je podstaknut svedočenjima onih koji su uspeli da vide tu utopijsku državu.
Prvi izveštaji su zvanično potvrđeni početkom 19. veka. Ministarstvo unutrašnjih poslova je 1807. godine primilo poruku od seljaka Bobiljeva iz Tomske gubernije, koji je navodno posetio „more Belovođa“.
„Oni imaju crkve, episkope i sveštenike „po starom zakonu... stanovnici Belovođa žive po sopstvenim pravilima i nikome ne plaćaju danak“, objašnjavao je on.
Bobiljev je još ispričao da uprkos idealnim uslovima, stanovnici i dalje žele da se vrate u domovinu, ali pod jednim uslovom: ako im se dâ sloboda vere i pravo da se nastanjuju na odabranim mestima. Ova poruka je dospela do cara. A on je naredio da se Bobiljevu dâ 150 rubalja za put, kako bi po njemu poslao povratni odgovor u pismu namenjenom zajednicama. Međutim, pošto je primio novac, seljak je nestao bez traga i glasa.
U Permskoj eparhiji 1888. godine pojavila se lutalica koja je sebe nazivala „episkopom Belovođa“. On je čak imao i gramatu (dokument) koju je potpisao lično „patrijarh slavjano-belovođski“. Gost je izjavio da zna pravi put koji vodi do rajskog mesta.
Po njegovoj priči, treba se držati puta koji vodi u Japan. Deset godina kasnije, tom rutom je krenula ekspedicija uralskih kozaka-staroveraca. Kada su na brodovima napustili Odesu, lutali su po različitim zemljama i morima nekoliko meseci. Uspeli su da stignu samo do Singapura, gde nisu pronađeni ni stanovnici Belovođa, ni ljudi svoje vere.

Ruska Šambala

Iako pokušaji da se stigne do rajskih mesta nisu uspešno završeni, „ruska utopija“ je zaposela umove inteligencije. U 20. veku ovo rajsko mesto tražio je umetnik Nikolaj Rerih.
Putujući Altajem 1920-ih, naišao je na zajednicu ruskih staroveraca, a susret sa njima je detaljno opisao.
„Kada smo prošli kroz altajske visove, pokazali su nam puteve i skrivena mesta, o kojima nije svako znao, daleke staze koje vode ka svetinjama koje se zovu Belovođe.“
Reprodukcija slike „N. K. Rerih“ umetnika i filozofa Svjatoslava Nikolajeviča Reriha, 1942. godina.
Prema mišljenju Reriha, legendu o Belovođu prisvojili su altajski staroverci od budista koji žive u susedstvu. Na taj način je legenda o Šambali i dobila ruski pandan.
„Međutim, sasvim je moguće da je razlog sasvim drugačiji. Staroverci koji su bežali sve dalje i dalje na istok, jednostavno su mogli biti inspirisani pejzažom. Zbog toga su impresivne planine Altaj, koje se nalaze daleko od progonitelja, smatrali Belovođem“, objašnjava stručnjak za folklor Katarina Dorohova.
Ekspedicija Ruskog geografskog muzeja je 2010. godine istraživala staroverske zajednice na Altaju. Ispostavilo se da stanovnici sela koja se nalaze duž planinske reke Buhtarma jednu od dolina nazivaju Belovođem.

Naučnici su to objasnili na sledeći način: u proleće i u jesen vode ovde postaju mutno bele boje zbog erozije krečnjačkih stena, te su zbog toga staroverci ovu prirodnu pojavu videli kao „mlečne reke“.

Postoji još jedna verzija. Ruska Šambala se mora tražiti na severozapadu Kine u autonomnom regionu Sinđang-Ujgur. Ranije su ove zemlje bile deo moćnog Džungarskog kanata.
„Još početkom 17. veka, severnu periferiju Džungarije počeli su aktivno da istražuju ruski doseljenici — staroverci. Želeći da sačuvaju svoju veru i pobožnost, otišli su najdalje na teritoriju savremenog Sinđanga“, piše istoričar Vadim Obuhov.
Severna Džungarija je postala krajnja tačka u putovanju staroveraca. Zbog toga neki naučnici smatraju da tamo treba i tražiti blagoslovenu zemlju Belovođe.
RUSIJA
Nevski – vladar koji je odbranio Rusiju od Zapada /video/
Komentar