KULTURA

Živan Saramandić — srpski Šaljapin: Sećanje na velikog basa u Ruskom domu u Beogradu

Velikan operske scene Živan Saramandić ostao je poznat kao „srpski Šaljapin“, kako zbog svog raskošnog glasa, tako i zbog naklonosti koju je osećao prema čuvenom ruskom basu. Saramandić je ostao upamćen po svojim interpretacijama ruskih narodnih pesama iz Šaljapinovog repertoara, koje je pevao i u Sovjetskom Savezu, na više od 50 koncerata.
Sputnik
U znak sećanja na dugogodišnjeg prvaka Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, koji nas je napustio pre 10 godina, večeras će u Ruskom domu u Beogradu biti priređeno veče sećanja pod nazivom „Živan Saramandić srpski Šaljapin“. Publika će biti u prilici da se podseti njegove impresivne karijere koja je trajala od 1966. do 2012. godine.
Uspomene na zajednički rad i nastupe evociraće Saramandićevi prijatelji i saradnici: primadona Milka Stojanović, operski pevači Goran Šimpraga (tenor), Ljubodrag Begović (bariton), Mihailo Šljivić (bas), Miroslav Milanović (tenor) i pijanistkinja Darinka Paunović, najavljeno je iz Ruskog doma.

Iskonski ruski glas iz širokih stepa

Gotovo do asketizma posvećen umetnosti, Živan Saramandić je nastupao na najznačajnijim operskim scenama u svetu, poput Boljšog teatra i Karnegi hola i na prestižnim scenama u Sofiji, Atini, Budimpešti, Pragu, Varšavi, Kijevu, Odesi, Sankt Peterburgu, Barseloni, Berlinu, Parizu, Dablinu.
Bio je poznat i kao vrstan interpretator crnačkih duhovnih pesama, ali je ostao posebno upamćen po svom duboko emotivnom i nadahnutom pevanju ruskih romansi.
Njegov kolega, operski pevač Ivan Tomašev u jednom ranijem intervjuu za Sputnjik je rekao da veruje da je Živan Saramandić čitavog života patio što nije Rus, jer se kroz njegovo pevanje „čuo iskonski ruski glas iz širokih stepa“.
Tomašev se, takođe, prisetio trenutka kada je prvi put čuo Saramandićev glas u jednoj televizijskoj emisiji iz 1976. godine, u kojoj su istaknuti pevači izvodili starogradske i narodne pesme.
„Svi su zaista bili fascinantni, međutim, onda se pojavio jedan veliki, veliki gospodin, koji je izvanredno izgledao i vrlo me je podsećao na nekog Rusa. Igrom slučaja taj gospodin Živan Saramandić pevao je jednu rusku romansu. Ostao sam nem posle tog izvođenja, jer je on u svojoj poruci gledaocima otišao mnogo dublje nego što se moglo očekivati, mnogo dublje nego što je i on sam očekivao. Tim svojim nastupom ostvario je neku vrstu misije, jer je kod mene, recimo, probudio želju da što više slušam tu muziku, da biram operske predstave u kojima on nastupa i da, napokon, počnem i da se ugledam na njega u izvođenju“, ispričao je Ivan Tomašev, dodajući da je mnogo puta uz gramofon, prateći Živanov glas, vežbao izvođenje ruskih romansi.

Na sceni do poslednjeg daha

Živan Saramandić je rođen 2. aprila 1939. godine u Beogradu, ali se zbog nacističkog bombardovanja prestonice 1941. godine s porodicom preselio u Aranđelovac, rodni grad svojih roditelja. Muzički talenat je bio njegovo porodično nasleđe, a još kao učenik gimnazije u Aranđelovcu osnovao je zabavni orkestar i bio najistaknutiji član školskog hora.
Po povratku u Beograd, kao apsolvent Ekonomskog fakulteta (1962), dobio je poziv da peva u velikom varijeteu „Orfeum“, koji je u to vreme bio značajna kulturna institucija.
Prvi korak na putu ka velikim operskim ulogama bilo je školovanje kod jedne od najvećih operskih pevačica tog vremena Zdenke Zikove. Nakon toga primljen je u Operu Narodnog pozorišta, 30. marta 1966. godine, nastupivši na audiciji pred komisijom koju su činila velika muzička imena poput Miroslava Čangalovića, Oskara Danona, Branka Pivničkog.
Debitovao je na otvaranju operske sezone u Narodnom pozorištu, 21. septembra 1966. godine, u ulozi kralja Egipta u Verdijevoj „Aidi“, a 14. februara 1968. primljen je u stalni angažman u nacionalnom teatru.
Tokom duge i bogate karije ostvario je niz značajnih uloga basovskog faha u operama „Knez Igor“ (Končak, Galicki), „Moć sudbine“ (Gvardijan), „Faust“ (Mefisto), „Nabuko“ (Zaharija), „Seviljski berberin“ (Don Bazilio), „Knez od Zete“ (Ivo Crnojević), „Ernani“ (De Silva), „Don Karlos“ (Filip, Veliki Inkvizitor), „Porgi i bes“ (Kraun), „Evgenije Onjegin“ (Knez Grjemin), naslovne uloge u operama „Boris Godunov“, „Ivan Susanjin“, „Don Kihot“.
Pored izvanrednog glasa, ostao je upamćen i po svom prepoznatljivom stavu na sceni, visoko uzdignute glave i s rukom koju je uvek držao preko grudi, kao da njome suzdržava i utišava snažni zvuk koji dopire iz njegovog ogromnog tela.
Živan Saramandić je na sceni bio do poslednjeg daha. Pored tekućeg repertoara, spremao se i za obnovu „Don Karlosa“, u kojoj je trebalo da nastupi 4. februara 2012. godine. Nekoliko dana kasnije, 13. februara, trebalo je da ponovo izvede solo-resital „Toržestvo Šaljapinu“, koji je godinama pevao na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta.
Preminuo je 30. januara 2012. godine, a sahranjen je 2. februara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Za svoj izuzetan umetnički rad dobio je brojne nagrade, među kojima je i Posebno priznanje za doprinos kulturi Republike Srbije.
Desetu godišnjicu smrti Živana Saramandića 30. januara je obeležilo i Narodno pozorište u Beogradu prigodnim programom na Sceni „Raša Plaović“, u kojem je publika, pored sećanja njegovih kolega i saradnika i inserte iz brojnih Saramandićevih nastupa, bila u prilici da čuje i tekstove iz monografije koju je u čast velikog basa priredila Dušica Milenković.
Komentar