Pod organskom proizvodnjom u Srbiji je trenutno oko 24 000 hektara, što je značajno više u odnosu na pre pet godina kada je to bilo na oko 15.000 hektara. I dalje, međutim, i po nekoliko puta zaostajemo za okruženjem, Slovenijom, Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom.
U Srbiji dominiraju Vojvodina i istočna Srbija sa 40 odsto ukupnih površina pod organskom proizvodnjom, dok na Šumadiju i zapadnu Srbiju otpada 20 procena, kaže za Sputnjik profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, dr Branislav Vlahović.
On je sa ekonomsitom Dubravkom Užar autor nedavno objavljene monografije „Tržište organskih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda“. Apsolutno, kaže on, imamo resurse i dobru perspektivu izvoza organskih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.
Organsko samo za bogatog stranog kupca
I po oceni ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, organska proizvodnja je prostor razvoja za Srbiju. Zato je Ministarstvo nedavno uprostilo procedure za konverziju iz konvencionalne u organsku proizvodnju. Kako je izjavio ovih dana, za dve godine izvoz organske hrane iz Srbije povećan 93 posto i sada izvozimo u vrednosti od 65 miliona evra. Posle Nemačke koja je najveće izvozno tržište gde plasiramo 31 posto robe, sledi, kako je precizirao, SAD gde ode 13,1 posto organskih proizvoda.
Vlahović napominje da, za razliku od organske stočarske proizvodnje koja se još u Srbiji nije zapatila, u organskoj biljnoj proizvodnji gde su podsticaji 40 odsto veći nego za komercijalnu biljnu proizvodnju, dominiraju površine pod voćem i povrećem pod kojim je trećina površina. Slede žitarice, industrijsko i krmno bilje.
Rastu površine pod voćem, traže našu soju
Naš sagovornik ističe i da površine pod voćem stalno rastu.
Najveći deo organske hrane koju proivedemo izvezemo, a uvozimo onu konvencionalno proizvedenu ko zna kakvog kvaliteta
© Foto : Sputnjiku ustupila Privredna komora Srbije
„Sada je to negde 6.000 hektara dok je 2015. bilo ispod 3000. U strukturi dominira malina sa blizu 2000 hektara, što je dobro sa stanovišta potencijalnog izvoz. Oko hiljadu hektara je pod jabukom i šljivom i negde oko 500 hektara je pod kupinom“, precizira naš sagovornik.
Kada su u pitanju žitarice uglavnom je reč o površinama koje se ne menjaju i to je oko 5000 hektara, a najzastupljenija je pšenica na oko 2000 hektara.
On ističe da se organska soja gaji na 400 hektara i jako se dobro plasira na inostranom tržištu gde za njom postoji tražnja.
Ističe i da su površine pod organskim povrćem od samo 200 hektara simbolične u odnosu na konvencionalnu proizvodnju na 250.000 do 290.000 hektara.
Druga strana medalje
Ali medalja, kako to posledično biva, ima i drugu stranu.
Vrednost tržišta organske hrane u Srbiji je 2020. godine bila 45 miliona evra, od čega je 37 miliona evra bio izvoz, što znači da izvoz apsolutno dominira, kaže Vlahović. Pri tom napominje da smo uvezli organske hrane za devet miliona evra.
„Za domaću potrošnju ostala je dakle organska hrana vredna 17 miliona evra. Ako to podelimo sa brojem stanovnika u Srbiji, možemo konstatovati da je potrošnja po stanovniku dosta niska, negde 2,4 evra godišnje po stanovniku. Ako poredimo sa Evropom tamo je oko 50 evra, a u EU je negde blizu 70 evra“, ističe naš sagovornik.
S jedne strane, kako kaže, možemo da konstatujemo da je dobro što se organska hrana izvozi, a sa druge strane se postavlja pitanje opravdanosti podsticaja koji su u poslednje vreme znatno povećani. Prošle godine su iznosili 315 miliona dinara, dok je 2017. to bilo ispod 100 miliona.
Slovenački primer
Po njegovoj oceni, ako proizvođači već dobijaju subvencije, onda bi organska hrana trebalo uglavnom da ostaje u Srbiji. Ovako izvozimo organsku hranu, a uvozimo konvencionalno proizvedenu i pitanje je, kaže, kakvog je kvaliteta. Od nas će u svetu, dakle, sve više tražiti organsku soju, a nama izvoziti meso od životinja hranjenih genetski modifikovanom sojom.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta ukazuje na primer Slovenije gde je vrednost organske proizvidnje sa 50.000 hektara između 100 i 120 miliona evra, ali je izvoz minoran, svega par miliona evra. Praktično, gotovo sva organska hrana se potroši na domaćem tržištu jer je politika zemlje da najveći deo organske hrane konzumira domaći kupac.
U inostranstvu traže našu organsku soju, a odatle uvozimo meso životinja gajenih na GMO soji
CC0 / pixabay /
Mi, kaže Vlahović, subvencionišemo organsku proizvodnju praktično za bogatog nemačkog, američkog, francuskog kupca.
„Nizak životni standard velikog broja potrošača kod nas značajno ograničava dalje povećanje potrošnje, jer znamo da su organski proizvidi skuplji u odnosu na konvencionalne. Sa niskim primanjima naravno da će se opredeliti za konvencionalnu hranu koja ima značajno nižu cenu“, kaže stručnjak za organsku proizviodnju.
Kako organsko do srpskog kupca
Organsko mleko je 140 dinara po litru, a konvencionalno 80-90 dinara i potrošači reguju u skladu sa visinom svog dohotka, ističe on, napominjući da je organska hrana, zavisno od artikla, u proseku skuplja 30 do 40 odsto.
Na pitanje može li se proizvodnja učiniti jeftinijom, pa i cena prijemčivijom za domaćeg kupc, naš sagovornik smatra da bi to bilo moguće. Treba prvo sagledati strukturu potrošnje na domaćem i međunarodnom tržištu.
„Tu može da se sagleda deo proizvodnje koji završi na domaćem tržištu i da ona bude sa većim subvencijama nego ona koja završi na inostranom tržištu. To nije baš tako lako tehnički uraditi, ali uz jednu suptilniju agrarnu politiku to se može učiniti da hrana koja završi na domaćem tržištu bude subvencionisana i da samim tim bude niža njena cena i ona prihvatljivija za domaćeg potrošača“, smatra Vlahović.
Gde je problem
Verovatno bi i proizvodnja na većim površinama značila i jeftiniju robu, otuda i pitanje zašto smo i dalje mali proizvođači u odnosu na okruženje, ako već postoje podsticaji i obezbeđen plasman na inostranom tržištu.
„Jedan od razloga je problem sa manjkom radne snage što je generalno problem u poljoprivredi. Drugo, to je još uvek neznanje. Oni koji se opredele za organsku proizvodnju moraju da imaju određeni nivo znanja, a tu je najveći problem zaštita od bolesti i štetočina. Ako ne znaju kako da zaštite imaće mali prinos i ta proizvodnja za njih neće biti isplativa“, ističe profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Uz to, problem je i nedostatak adekvatnog semenskog materijala, koji se u velikoj meri uvozi, ali i sam proces prelaska na organsku proizvodnju.
Treba sačekati da prođe tri godine od uzgajanja proizvoda po principima organske proizviodnje. Tek potom se dobija organski sertifikat, pa mnogi za to nemaju strpljenja i žele što pre da dođu do sredstava, objašnjava sgaovornik Sputnjika.