Medvedev je izgubio finale Australijan opena od Rafaela Nadala nakon što je „prokockao“ 2-0 u setovima.
Na konferenciji za medije posle meča je ispričao priču o sebi, najverovatnije prouzrokovanu neprimerenim ponašanjem australijskih navijača tokom finala, ali i dobrog dela celog turnira.
Ovo je priča o Danilu Medvedevu.
„Ovo je priča o dečaku koji je sanjao o velikim stvarima u tenisu. Kada sam prvi put uzeo reket u ruke imao sam šest godina. Vreme stvarno leti. Kada sam imao 12 godina trenirao sam, igrao neke turnire u Rusiji, gledao grend slemove na TV-u, sve te zvezde kako igraju, navijače kako za njih navijaju. Sanjao sam da budem tamo.
Počeo sam tada da igram neke turnire u Evropi. Sećam se da sam igrao na Olimpijskim igrama za mlade, neki kao festival, ili šta već. Ušao sam u finale. Igrali smo na centralnom terenu, bilo je to u Turskoj, i bilo je možda hiljadu, dve ljudi. Bilo je to baš kul. To su bili momenti koje sanjate, te velike scene.
Sledeći veliki deo za sve juniore je su bili juniorski grend slemovi. Na tim turnirima možete uživo da vidite sve profesionalce, na US openu čak i jedete u restoranu sa njima. To su te sitne stvari (koje znače). Tu dolaze ljudi da navijaju za vas čak iako možda ne znaju ni ko ste vi, već samo žele da podrže nekog juniora. To su sjajni trenuci.
U tim momentima ste u fazonu: 'Vau! Želim da budem na grend slemovima i igram protiv najboljih na svetu'. Sećam se da sam, kada sam bio na US openu, video Džona Iznera kako prolazi pored mene. Mislio sam se: 'Vau, koliko je visok'. Veći je nego što deluje na TV-u. To su ti neki lepi momenti.
Nakon toga idu fjučrsi, čelendžeri, pokušavate da se popnete na listi. Onda igrate najveće turnire i u nekim trenucima u mojoj karijeri mislim da je ono dete krenulo da sumnja da li bi trebalo da nastavi da juri svoj san.
Sećam se jednog takvog trenutka. Dvaput sam izgubio teške mečeve na Rolan Garosu, a ja pričam francuski. Mislim da sam tada bio Top 5 za svoje godine na svetu, što nije bilo loše, a posebno ako uzmete u obzir kakvu generaciju imamo, ima dosta igrača u Top 10.
Sećam se da sam izgubio od Bendžamina Bonzija koji je sada u Top 100. Ako se dobro sećam na pres-konferenciji se pojavio samo jedan ruski novinar. Mislio sam se: 'Stvarno?'. Mislim da sam tada već bio nadomak Top 50, bio sam baš mlad. To me je iznenadilo. Mislim da je novinar bio Rus i pričali smo pet minuta, a ja volim da pričam sa novinarima.
Sećam se i poraza protiv Pjer-Uga Erbera, vodio sam 2-0 u setovima. On je igrao sjajno i ti mečevi su to zbog čega volim tenis. Bio sam tada na ivici Top 10 i mislim da bih među igračima svojih godina bio u Top 3, posle Zvereva i Dominika Tima, koji je, doduše, malo stariji.
Tada sam došao na pres i bio sam frustriran zbog navijača i svega. To mi je malo smešno jer sam tada želeo da budem kratak, tako da sam odgovarao sa dve, tri reči. Bio je jedan novinar, mislim da je bio Italijan, i on me je pitao nešto, a ja sam odgovarao sa po dve reči. Bili su i neki Rusi, oni su me pitali neke stvari. Tada je dete opet sumnjalo u to da li bi trebalo da nastavi da sanja.
Ne želim da ulazim u tačne razloge, ali danas tokom meča sam shvatio da od danas igram za sebe, za svoju porodicu i sve one koji veruju od mene, kao i za sve Ruse. Ako se turnir u Moskvi igra na betonu pre Rolan Garosa ili Vimbldona, ići ću tamo, pa makar i propustio taj Rolan Garos ili Vimbldon. Dete je prestalo da sanja. Dete će igrati za sebe. I to je to, to je moja priča“.
Rus nije želeo da otkrije zašto je tačno sada ispričao ovu priču, već je ostavio novinarima i navijačima da je sami analiziraju.