Dok je običaja i pesama, Kosovo neće biti izgubljeno: Knjiga ruskog konzula u službi odbrane srpstva

Bez ove knjige, koja je u izdanju Službenog glasnika prvi put prevedena na srpski jezik, ne može se integralno predstaviti suštinska vrednost srpske usmene kulture, pregled varijanata, opis običaja i obreda i uobličiti slika prohujale i zaboravljene prošlosti.

Svežu, živu, inspirativnu građu u vidu obrednog reda, običaja i pesama, Ivan Stepanovič Jastrebov sakupljao je u Prizrenu, Skadru, Bitolju, Solunu. Tu je ovaj ruski diplomata zastupao interese srpskog naroda i postavljao se kao odlučni zaštitnik njihovih prava i interesa.

Na ovom prostoru postojala je bogata usmena tradicija koju Vuk Stefanović Karadžić nije uspeo da zabeleži. Otuda su svedočenja Jastrebova o životu i običajima, o jeziku, verovanjima, naseljima, stanovništvu i usmenoj kulturi u Staroj Srbiji jedinstvena i bez njih bi proučavanje srpske usmene književnosti, a posebno jezika, bilo nepotpuno.

Profesorka književnosti na Filozofskom fakultetu u Prištini Valentina Pitulić za Sputnjik otkriva da se pojedini obredi i pesme u Prizrenu, Peći, Moravi i Debru koje je Ivan Stepanovič Jastrebov zapisao nisu mnogo promenili od 19. veka. Oni svedoče o tome da je ta kultura i dalje živa i da je njena vitalnost ključna u teškim vremenima za Kosovo i Metohiju.

„Kosovo i Metohija je, u najlepšem smislu reči, patrijarhalna sredina gde se preko obredno-običajne prakse uspostavlja poredak. Jastrebov je naveo da se kod Kosovaca tačno znalo kada se šta radi i peva, bilo da je reč o svadbi, slavi ili sahrani. Vi ćete danas na svadbi čuti iste one pesme koje je u Prizrenu i okolini zapisao Ivan Stepanovič Jastrebov“, kaže za Sputnjik Valentina Pitulić.

Ona kaže da, za razliku od naroda koji je ostao na Kosovu i Metohiji, šira javnost nije dovoljno upoznata sa kulturom koja je na toj teritoriji preživela, uprkos vladavini Turaka, pa i novonastalom poretku.

„Na širu javnost dosta utiču mediji koji govore da je prostor Kosova i Metohije ostavljen, izgubljen... Najopasnija stvar koja može da se dogodi u kolektivnoj svesti Srba je da kažemo da je Kosovo izgubljeno. Ne, nije izgubljeno“, naglašava ona i dodaje:

Knjiga „Običaji i pesme Srba u Turskoj – u Prizrenu, Peći, Moravi i Debru“ Ivana Stepanoviča Jastrebova objavljena je prvi put u Petrogradu 1885. godine i brojala je 213 pesmama, dok je drugom izdanju iz 1889. godine ruski autor dodao još dvanaest pesama.

Pored pesama koje je Jastrebov beležio na originalnom srpskom jeziku, opisi običaja, napomene, indeks reči i mesta napisani su na ruskom i bili su u upotrebi u ruskoj i srpskoj stručnoj javnosti. Prvim prevodom ove knjige na srpski jezik šira kultura dobija priliku da se upozna sa ovom značajnom etnografskom studijom bez koje naša usmena tradicija ne bi bila potpuna.

„Imam osećaj da smo vekovima čekali ovaj prevod, što je, po mom mišljenju, znak pored puta da modeli kulture Srba na jednom malom mestu kao što je Kosovo i Metohija isijavaju iz arhetipskog i ukazuju na najdublje vrednosti koje su ukorenjene u svest Kosovaca“, smatra profesorka Pitulić.

„Mi preko pesama koje je Jastrebov zapisao možemo da vidimo kako se vršila lagana hristijanizacija paganskih modela , a kad ih analiziramo i skidamo sloj po sloj, možemo da vidimo da je, u tim pesmama, najmlađi hrišćanski sloj, što govori o tome da smo veoma star narod – da smo drevni narod“, dodaje naša sagovornica.

Delatnost ruskog konzula Ivana Stepanoviča Jastrebova na Balkanu trajala je četvrt veka i izuzetno je značajna u širem smislu. Kao obrazovani diplomata, koji je govorio nekoliko jezika, Jastrebov je imao širok spektar znanja. On je pored diplomatske aktivnosti želeo da ruskoj publici predstavi prostor koji je on nazvao Stara Srbija, a koji je obuhvatao trougao od Peći na severu do Ohrida na jugu i Skadra na zapadu.

U istraživanjima koja su bila usmerena ne samo na istoriju, već i na književnost i etnografiju, Jastrebov je započeo rad na delu „Stara Srbija i Albanija“, a u međuvremenu je sakupljao građu koju je sabrao u knjizi „Podaci za istoriju srpske crkve“.

Posle toliko vremena, Jastrebovljeve knjige izronile su iz zaboravljene prošlosti, a sada, u prevodu na srpski jezik, one na predstavljaju ceo jedan izgubljeni svet koji i dalje živi u nama.