Ni ruska zima ovde nije tako hladna: Srpski studenti u najstarijem gradu u Tatarstanu

Srpsku studenti na školovanju na ruskim univerzitetima, koji su imali su priliku da posete Jelabugu, kažu da je to grad koji nosi posebnu atmosferu i ima veliko srce i široku dušu.

U ovom gradiću, koji je 2007.godine obeležio hiljadugoišnjicu postojanja, rođen je i odrastao poznati ruski slikar Ivan Šiškin, dok je slavna pesnikinja 20.veka Marina Cvetajeva tu provela poslednjih nekoliko dana života. Cvetajeva je evakuisana 1941. iz Moskve u Jelabugu zbog ratne opasnosti, ali je u ovom gradu 11 dana kasnije izvršila samoubistvo.

Jelabuga je jedan od najočuvanijih gradova u Rusiji. Sam naziv grada potiče od turkijskog imena „Alabuga” što u prevodu znači „šareni bik”, a „bik” simbolizuje snagu i moć nosioca ovog imena.

Ovaj gradić se nalazi na desnoj obali reke Kame u Republici Tatarstan. Od Kazanja, glavnog grada Tatarstana, udaljen je 215 kilometara, dok od Moskve oko 1043 kilometara. Ovde danas živi nešto više od 70.000 stanovnika.

Za razliku od mnogih sličnih gradova širom Rusije, grad je uspeo da sačuva istorijsko jezgro, a njegov centar je i dan danas ostao gotovo nepromenjen.

Mnogo turista se odlučuje da poseti Jelabugu, jer je ovaj grad izuzetno poznat, kako po arhitekturi i lepoti prirode koja ga okružuje, tako i po prijatnim ljudima, dobroj hrani i atmosferi. Jelabuga je podjednako bajkovita u svim godišnjim dobima, pa čak i ruska zima ovde deluje toplije i ušuškano.

Srpski studenti su imali priliku da posete Jelabugu, kada se u martu 2021.godine održavala Međunarodna zimska istorijska škola „Rusija i svet”, organizovana na predlog predsednika Rusije Vladimira Putina na kojoj su učestvovali vodeći ruski istoričari i 100 stranih studenata iz 36 zemalja sveta, dok se oko 9000 stranih studenata ruskih univerziteta uključilo onlajn.

Na ovom događaju, oni ne samo da su mogli da čuju predavanja poznatih ruskih naučnika i istoričara i učestvuju u raznim projektima, nego su se upoznavali i sa istorijom ovog gradića, za koji kažu da ima veliko srce i široku dušu.

Studenti su se zaljubili na prvi pogled u ovaj grad koji predstavlja dostojan primer očuvanja istorijskog sećanja i kulturnog nasleđa. O tome svedoči I dom muzej Ivana Šiškina, slikara koji je na svojim platnima ovekoveičio ruske šume, kao i kuća u kojoj je posledenje dane života provela pesnikinja Marina Cvetajeva, ali i crkve i manastiri.

Kristina Vukajlović, studentkinja prve godine magistrature, smer-fizička hemija na Ruskom univerzitetu prijateljstva naroda (RUDN), kaže za Sputnjik da je na nju ostavila najveći utisak preplitanje različitih kultura u gradu.

“Pada u oči raznolikost kulturnih uticaja, s obzirom da je ovo multietnički grad, i to kako oni postoje u harmoniji, kako se prepliću i stapaju”, navodi ona. Kako dodaje, ovo malo mesto, koje stanovnici često nazivaju velikim selom, ima jedinstvenu arhitekturu, jer sve građevine, čak i verske, imaju određeni pečat, svojstven samo ovim prostorima .

“Dopale su mi se posebno građevine od belog kamena. Takav prizor nije previše čest na ovim prostorima…Ovde je svako mesto kao mali kamin, kod kog čovek može da stane da se zaštiti od surove zime. Na čudan način, grad podseća na Sredozemlje, a ipak je u srcu hladne Rusije”, objašnjava ona.

Priseća se i „Vražjeg naselja”, simbola “predruske istorije” iz vremena kada s utu živeli Bugari sa Volge. Arheolozi kažu da je prvo naselje na tom mesto postojalo još u šestom-sedmom veku, a do danas je sačuvana samo kamena kula koja gleda na reku. Legenda kaže dotle da je ovde živeo “vrag”, koji je mogao da predvidi svačiju sudbinu, ali je svoje usluge naplaćivao ljudskim žrtvama. Jednom mu se dopala ćerka sveštenika i hteo je da je oženi, ali mu je njen otac kao uslov postavio da do svitanja sagradi crkvu od belog kamena na obali Kame. Vrag, ma koliko se trudio, nije uspeo da napravi krov i krst i građevina se srušila. Od tada, obala reke posuta je ogromnim kamenjem.

Kako priča za Sputnjik Strahinja Poledica, student na prvoj godini osnovnih studija na Medicinskom državnom univerzitetu “Pirogova”, u ovom gradu ljudi su izuzetno ljubazni prema turistima. On se priseća kako su studenti tokom šetnje gradom pokucali nav rata jedne od drvenih šarenih kuća, nedaleko od centra grada. Pomislili da u njima niko ne živi, jer u ovom gradu zimi, kako oni kažu, vlada tišina. Ali vrata sui m otvorili srdačni domaćini koji sui m zz gostoprimstvo i osmeh ponudili crnim čajem i ukusnom tatarskom poslasticom „čak-čak”.

“Toplina ljudi, magična energija i srdačnost dozvolili su mi da se osećam ušuškano kao kod kuće”, kaže Poledica.