Ne smemo ih zaboraviti: Ko su Rusi koji su Srbiju zadužili hrabrošću, ljubavlju, čak i životom

Sudbinu koju smo kao narod doživeli tokom čestih borbi kroz istoriju, podelili smo sa mnogim ljudima, strancima. Prolazili su našom zemljom i Amerikanci, Škoti, Englezi, Nemci, Grci, Česi, Francuzi, Holanđani, Rumuni, Albanci, Poljaci, ali najviše su se Rusi upisali u srpske istorijske čitanke i postali deo naše priče koja se ne sme zaboraviti. Autorka Žiža Radivojević kaže da je, sakupljajući građu za knjigu, bila iznenađena brojem ljudi koji se utkao u našu današnjicu, čak i naš fizički opstanak, a za koje se malo zna. O njima se ne uči u školama, njima se ne posvećuju knjige...

„Osoba koju to zanima, znaće ko su bili ovi ljudi, međutim, njihova sudbina u široj javnosti nije dovoljno obznanjena. Naročito kada je reč o Rusima. Svi znamo da su Rusi masovno emigrirali u Jugoslaviju posle Oktobarske revolucije, ali malo ko zna da su oni, svojim dolaskom, promenili sliku Srbije“, kaže za Sputnjik Žiža Radovojević.

Otuda posebno mesto u ovoj knjizi zauzimaju ona manje poznata ruska imena koja su svojim velikim delima zaslužila posebnu počast. Među njima su Nikolaj Hartvig, Rus koji se borio za interese Srbije više nego za interese Rusije i Samson Černov koji je srpsko junaštvo ovekovečio u slikama. Tužne slike gole obale Drača na kojoj stoje smrznute prilike vojnika samo su neke od fotografija koje su obišle svet i danas se nalaze u svim udžbenicima o srpskoj istoriji. Njihov je autor upravo Samson Černov koji je u Srbiju došao još 1912. godine.

„Ne bismo imali svest o srpskom stradanju da on nije išao s vojskom i narodom i fotografisao. On je još 1915. godine u Londonu priredio izložbu na kojoj je tamošnjoj javnosti približio Balkanske ratove i Prvi svetski rat. Veliku izložbu napravio je i 1918. godine u Njujorku i ona je postigla zapažen uspeh. Dakle, sve fotografije o Balkanskim ratovima, o stradanjima, o Albanskoj golgoti – sve što i danas gledamo, ovekovečio je Samson Černov o kojem se tako malo zna“, navodi autorka knjige.

Ništa manje nije dirljivo saznanje kako je skončao Nikolaj Hartvig, ruski carski izaslanik koji je došao u Srbiju 1909. godine posle aneksione krize i čiji su izveštaji menjali sliku koju je carska Rusija imala o Srbiji. Ne zaboravljajući da je Austrougarska u Evropi gradila predstavu o Srbima kao divljacima koji su svirepo ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, Hartvig je srčano branio Srbiju na ruskom dvoru više nego što je zastupao Rusiju na srpskom. Kada je shvatio da Austrougarsku ništa neće sprečiti da za postupak Gavrila Principa optuži Srbiju i krene u svirepi rat, njegovo srce jednostavno je stalo.

„Veličanstvenoj sahrani prisustvovao je ceo dvor, predvodio je kralj Petar Prvi Karađorđević, prestolonaslednik Aleksandar, prinčevi Pavle i Đorđe, kompletna Vlada, ceo vojni vrh i ogromna reka naroda koju je, prema svedočenjima stvorilo 80 hiljada ljudi. Uz velike državne i crkvene počasti ispraćen je do mesta na Novom Groblju, gde večno počiva“, navodi se u knjizi.

Na listi velikih prijatelja Srbije nalaze se i car Nikolaj Drugi Romanov koji je srpsku vojsku od početka Prvog svetskog rata pomagao municijom, oružjem čak i konjima sa slamom i čija je reč bila ključna za opstanak srpskog naroda i vojske na albanskoj obali. Tu je i Esad-paša Toptani, Albanac koji je prijateljstvo sa Srbima platio životom.

Zastrašujuć je podatak da je Srbija posle Prvog svetskog rata ostala uskraćena za 62 odsto muške populacije. One preostale činili su invalidi, veterani, ljudi skrhani izbeglištvom, smrću i ratnom traumom. Slika Srbije te 1918. godine bila je zaista zastrašujuća.

„Te godine u našu zemlju dolazi gro obrazovane ruske elite, školovanih ljudi, inženjera, medicinskih radnika, umetnika. Naišla sam na podatak da je prvi lekar u jednom selu na Kosovu bio Rus, selu koje lekara pre njega nikada nije videlo. U Beogradu ne postoji veća građevina, a da u potpisu ne stoji ime ruskog arhitekte“, ističe Žiža Radivojević.

Ruski emigranti dali su veliki doprinos u osnivanju Medicinskog fakulteta u Beogradu, u revitalizaciji vojske, osnivanju katedri na Filozofskom i Pravnom fakultetu. Svakom gradu u Kraljevini u kojem se formirala, ruska zajednica dala je svoj doprinos koji je, ipak, najvidljiviji u prestonici. Tako je konačan izgled narodnoj Skupštini dao arhitekta Nikolaj Krasnov, dok je Georgij Kovalevski projektovao stepenište na Kalemegdanu, studentski dom poznat kao „Lola“ , i koji je 1923. godine imao zamisao o mostu koji spaja Adu Ciganliju i Novi Beograd.

O delu čuvenog arhitekte Nikolaja Krasnova čak i zidovi pričaju priče, dok o onome što je učinio Sergej Smirnov, govore crkve, ikone i freske. Upravo njemu možemo da zahvalimo što je, prvi put, obišao srpske srednjovekovne crkve i manastire rasute po ratom opusteloj zemlji i zabeležio blago koje se u njima krilo.

„Za Olju Ivanjicki, recimo, mi kažemo da je naša slikarka, a ona je sto odsto Ruskinja, rođena u ruskoj bolnici. Mi je prisvajamo što je prirodno i primer je bratstva dva naroda koje traje vekovima“, smatra Radivojevićeva.

Uz ime naše velike slikarske stoji još jedan Rus, Leonid Šejka, umetnik koji je osnovao Medijalu, pokret koji je preobrazio razmišljanje o umetnosti u Jugoslaviji.

Mnogo je Rusa, Iraca, Škotlanana, Francuza koji su do današnjeg dana, ne samo promenili sliku Srbije, već se i trudili da menjaju sliku o Srbiji. Hrabrošću, darovitošću, istrajnošću ostajali su uz naš narod uprkos negativnom publicitetu koji su Zapadne sile krajem 19. i početkom 20. stvarale u Evropi. Misija škotskih žena, kralj čaja Ser Tomas Lipton i mnogi drugi dragoceni su svedoci toga da je jedan narod, uprkos patnji i gladi, umeo da pokaže srdačnost i dostojanstvo.

„Negativna slika Srbije u svetu danas ponavlja obrazac Austrougarske uoči Prvog svetskog rata. Tužno je to što nam se istorija ponavlja“, zaključuje autorka knjige.