One su verovale u mogućnosti: Ko su žene koje su razbijale tabue, osvajale slobodu i gradile Srbiju

Likovna povest o osamnaest slavnih žena iz naše istorije koje su svojim darom, hrabrošću, odvažnošću uticale na razvoj srpskog društva tema je izložbe „Velikanke srpske kulture“ nedavo otvorene u Domu Jevrema Grujića. Među njima su Marija Maga Magazinović, Beta Vukanović, Draga Ljočić, Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mina Karadžić… One su utirale put novim generacijama slikarki, književnica, kompozitorki, naučnica, ali i put za bolji položaj žena u Srbiji. Bez obzira da li su se bavile slikarstvom, naukom, prosvetom, ili su bile bolničarke i ratnice, sve one bile su spremne da život kao i stvaralaštvo daju za Srbiju.

„Osim toga što su bile ispred svog vremena, ono što ove žene povezuje jeste njihova humanost, ljubav prema čoveku i ljubav prema našoj zemlji. Nije svaka od njih, kao što je to bio slučaj s velikom Nadeždom Petrović, srce ostavila na bojnom polju. Ipak, njihovo srce jeste kucalo za Srbiju i to su pokazale delom koje su ostavile modernoj srpskoj državi“, kaže za Sputnjik kustoskinja i jedna od autorki postavke Ružica Opačić.

Milena Pavlović Barili prva je studentkinja Akademije za slikarstvo, Isidora Sekulić prva je žena članica SANU, Draga Ljočić prva srpska doktorka medicinskih nauka u Srbiji i četvrta u Evropi. Bile su one prve na studijama, prve doktorantkinje, prve književnice, prve osnivale umetnička udruženja, ali i uvek prve u borbi za lično ostvarenje i protiv okova patrijarhalnog društva.

Tako je Marija Maga Magazinović, osim što je prevodila dela Maksima Gorkog i bila među prvim studentkinjama pravnog fakulteta, zadobila nadimak „srpska Isidora Dankan“ jer je u Beogradu otvorila prvu školu plesa. Među njenim učenicima bio je i Lujo Davičo.

„U vreme kada Maga Magazinović donosi moderan ples, u Srbiji niste mogli da vidite žene koje se slobodno kreću po plaži na Dunavu, noseći dvodelne kupaće kostime. To je nešto što je u tom trenutku bilo skandalozno. Međutim, ona je bila uporna u nameri da razbija tabue, da svojim plesom osvaja slobodu za žene Srbije – kaže kustoskinja Opačić.

Često slavljene u inostranstvu, a neshvaćene u svojoj zemlji, žene predstavljene na izložbi imale su nesavladivu snagu da se bore za svoje profesije. Neke su u tom plamenu i prerano sagorele. To se desilo slikarki Vidosavi Kovačević čija se životna nit prekinula kada je imala samo 24 godina ili tragično stradaloj Anici Savić Rebac kojoj možemo da zahvalimo za prve prevode antičke književnosti, Bajrona i Tomasa Mana.

„Ima žena kojih se manje sećamo, a koje su bile predmet proučavanja kao što je slučaj s našom prvom kompozitorkom Ljubicom Marić. Predmeti koji su sačuvani iz muzikološkog instituta SANU, njena violina, njena frula, njeni notni zapisi a koji su se našli na ovoj izložbi omogućavaju nam da je bliže upoznamo i shvatimo njen značaj“, smatra kustoskinja.

Ona navodi da je, osim zbližavanja javnosti s ovim velikankama, cilj izložbe i osvrt na projekte koji su u fokus stavljali žene, a to su „Biografski rečnik Matice srpske“ ili knjiga „Kakva ženska“ u kojoj je napravljen širi pregled o velikim ženama iz naše istorije i kulture.

„Ne smemo zapostaviti ni muškarce koji su, u vreme kada to nije bilo poželjno, podržavali ’žensku stvar’. Jedan od njih bio je Matija Ban, otac slikarke Poleksije Todorović koja je predstavljena na ovoj izložbi. On je bio jedan od osnivača prvog ženskog časopisa, koji su vodile žene, učesnice kulturnog života. Na tom primeru iz 19. veka shvatamo da je imalo smisla boriti se za prava žena“, objašnjava Opačićeva i otkriva jedan kuriozitet o nemogućnosti školovanja žena u to doba:

„Interesantno je to da Poleksija Todorović, jedna od naših prvih slikarki, nije mogla da upiše Akademiju, ali je mogla da se bavi slikarstvom. Sto godina kasnije Milena Pavlović Barili postala je prva žena koja se upisala u klasu čuvenog profesora Štuka na slikarskoj akademiju u Minhenu samo zato što je poslala svoje radove nepotpisane“.

Svoje životne priče na izložbi u Domu Jevrema Grujića, kroz slike, lične predmete i dragocenosti ispričaće i Milica Stojadinović Srpkinja, Jelisaveta Načić, Zora Petrović, Desanka Maksimović, Leposava ST. Pavlović, Ljubica Marić, Cuca Sokić i Soja Jovanović, režiserka prvog dugometražnog filma u boji „Pop Ćira i pop Spira“.

„Soja Jovanović ujedno je i prva rediteljka u Jugoslaviji, dakle žena koja se među prvima bavila filmom, mladom umetnošću u to doba. Ona je primer da treba učiti iz prošlosti i da ne smemo u 21. veku da stvaramo pionirke u profesijama koje postoje decenijama, pa i vekovima“, naglašava autorka izložbe.

„Žena prošlosti ili žena budućnosti?“ pitala se Anica Savić Rebac, koja je uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević bila „najučenija srpska žena“ i iznela dilemu koja, iako napisana pre mnogo godina, ipak zvuči poznato:

„Savršena majka ili savršen čovek? Je li moguće, i je li uopšte potrebno da se ova dva tipa sliju? Ako budućnost zbilja donese ženi slobodan razvitak, razvijaće se i u životu, kao i u funkciji, oba tipa uporedo: mogućnosti, velike mogućnosti svakako postoje, i u prošlosti i u sadašnjosti“.