Radovan Beli Marković rođen je u selu Ćelije, kod Lazarevca 10. oktobra 1947. Školovao se u Lajkovcu, Lazarevcu, Beogradu.
„Palikuća i Tereza milosti puna“ je prvi roman koji je objavio 1976. Slede knjige pripovedaka: „Crni kolač“ (1985), „Švapska kosa“ (1989), „Godine raspleta“ (1992), „Živčana Japija“ (1994), „Setembrini u Kolubari“(1996), „Stare priče“ (1999), „Aša“ (2007) , „Ćorava kutija“ (2007).
Između ostalih nagrada za knjige priča dobio je Andrićevu nagradu za „Septembrini u Kolubari“, za „Male priče“ nagradu „Bora Stanković“, dok je za roman „Lajkovačka pruga“ (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i nagradu „Branko Ćopić“. Za roman „Limunacija u Ćelijama“ (2000) dobio je priznanje „Večernjih novosti“ za knjigu godine „Meša Selimović“. Autor je i romana: „Poslednja ruža Kolubare“ (2001), „Knez Miškin u Belom Valjevu“ (2002), „Devet belih oblaka“ (2003), „Orkestar na pedale“ (2004), „Kavaleri Starog premera“ (2006), „Gospođa Olga“ (2010).
Poslednji roman „Stojna vetrenjača“ objavio je u julu 2021.
Kao mlad radio je na benzijskoj pumpi, bio je novinar u valjevskom listu „Napred“, a zatim, do penzionisanja bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke, navode „Novosti“. Bio je član redakcija „Književne reči“ i „Književnih novina“, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a. Živeo je u Lajkovcu.