Prve fotografije iz vazduha posle erupcije pokazuju ostrva prekrivena pepelom i veliku materijalnu štetu. I dok je ovde reč o jednoj od jačih erupcija u zadnjih nekoliko godina, ona bledi u poređenju sa najjačom erupcijom zabeleženoj u novijoj istoriji koja je izazvala i takozvanu „godinu bez leta“.
„Godina bez leta“
Nazvana kao „godina bez leta“, 1816. je bila najbizarnija godina otkako postoji meteorološka dokumentacija. Dok su januar i februar protekli u standardnom duhu, u martu je došlo do priličnog zahlađenja. U aprilu i maju kiša nije prestajala da pada, a u junu i julu je mraz već bio svakodnevna pojava. U Njujorku je palo oko metar snega.
Evropu je pogodilo ogromno nevreme, a brojne reke su se izlile iz korita. Ove neuobičajene pojave nanele su ogromnu štetu poljoprivredi širom sveta, i cena hrane se udesetostručila.
Niko nije znao zašto je zima došla umesto leta, sve do 1920, kada je američki naučnik Vilijam Hemfris postavio danas široko prihvaćenu hipotezu za taj klimatski fenomen.
Hemfris je otkrio da je u aprilu 1815. došlo do erupcije vulkana Tambora, koji je u atmosferu izbacio tone vulkanskog pepela. Oblak je bio toliko veliki da je veći deo severne hemisfere bio natkriven debelim pokrivačem prašine i prljavštine, a tek u maju 1816. postalo je jasno da nešto nije u redu.
Mraz je pobio sve useve, a glad koja je izbila nakon toga prouzrokovala je nemire, pobune, propast čitavih ljudskih zajednica i povećanje stope kriminala.
„Godina bez leta“ je, prema brojnim naučnicima, takođe glavni krivac za izbijanje jedne od najsmrtonosnijih epidemija tifusa u istoriji. Dok je hladnoća paralizovala severnu hemisferu, monsuni su opustošili južnu, podstičući širenje kolere i ubijajući desetine hiljada ljudi.
Irska je nakon toga preživela katastrofalnu glad, a Kina je, ironično, bila prisiljena da napusti sađenje pirinča i uzgaja profitabilniji mak.
Šta su supervulkani
Tambora je vulkan na Sumbavi, sundskom ostrvu istočno od Jave, sada u Indoneziji. Do aprila 1815. godine bio je visok oko 4.100 metara – a onda je u piroklastičnoj eksploziji dostigao sedmi od osam mogućih stepena erupcije, dakle snažnije nego Santorini pre 38 vekova ili Vezuv pre 1937 godina.
Supervulkani su sposobni da izazovu ledeno doba i devastaciju sličnu nuklearnom ratu. Obično nemaju uobičajen kupast oblik, nego su u pitanju ulegnuća izazvana prethodnim eksplozijama, piše Jutarnji list. To su Jelouston (dug 70 a širok 30 kilometara), Flegrejska polja zapadno od Napulja, prečnika15 kilometara, koja su pre 35.000 godina prouzrokovala najgoru vulkansku eksploziju u geološkoj istoriji Zemlje, Krakatau između Sumatre i Jave (eksplodirao 1883. snagom 200 megatona, 1111 puta snažnije od bombe nad Hirošimom), Toba na Sumatri i Taupo na Novom Zelandu.
Sudnji dan i nastanak strašnih priča
Tambora je 1815. godine tonama pepela, lansiranima i do 40 kilometara uvis, zadavio i ukopao istoimeno naselje od 10.000 stanovnika, njegovu kulturu srodnu indokineskoj i njen najzapadniji papuanski jezik, a rušenja i cunami pobili su više od 100.000 ljudi.
U piroklastičkoj erupciji Tambora je izgubio 1.250 metara visine i prekrio pepelom sve u poluprečniku od 75 kilometara, izbacivši u atmosferu oko 150 milijardi kvadratnih metara čestica. One su ostale u vazduhu nekoliko godina.
Zbog njih nije bilo leta 1816.
U Sjedinjenim Američkim Državama počeo je masovan beg na zapad. Među hrišćanima beguncima iz države Njujork, uverenima da je to predznak Sudnjeg dana, bio je 10-godišnji Džozef Smit Mlađi, koji je četiri godine kasnije imao vizije, pa je utemeljio Crkvu svetaca Poslednjeg dana, poznatu kao mormonsku.
U Nemačkoj su zbog nedostatka đubriva i gladi pojeli tegleću, pa i jahaću marvu. Stoga je Karl Fridrih Drajz, da bi imao šta da jaše, izmislio Laufmašinu, koja je po njemu nazvana „drezina“, dvokolicu sa sedlom poput romobila. Kada su joj dodali pedale, nazvana je biciklom.
Grupa romantičnih prijatelja Lorda Bajrona pridružila mu se na letovanju pored Ženevskog jezera, u vili „Diodati“, ali ih je stalna obilna kiša naterala da čame „među četiri zida“. Sumorno svetlo protkano munjama i zastrašujućim odjekom gromova o Alpe navela ih je na interno takmičenje u pisanju jezivih priča. Tu su bili i Persi Šeli i njegova verenica a potom i supruga Meri Vulstonkraft.
Meri Vulstonkraft je tom prilikom napisala priču o doktoru Frankenštajnu koji je elektricitetom ukradenim od munja oživeo mrtvo telo. Tu je bio i Bajronov lični lekar i prijatelj Džon Polidori. On je napisao priču „Vampir“ s glavnim likom Lordom Rivenom za koji je inspiracija bio Bajron, a isti lik je iskoristila bivša Bajronova ljubavnica Kerolin Lemb. Tako je nastao prozni niz koji se završio čuvenim Stokerovim „Drakulom“ koji je doživeo ekranizaciju nekoliko puta.
Fotografija u to vreme nije bilo, ali je Vilijem Tarner, majstor izmaglice i kroz nju rasuta svetla, ostavio niz pejzaža naslikanih upravo 1816, na kojima se tačno vidi kako je izgledalo nebo kroz „veo“ pepela sa Tambore.