Dramatična svedočenja: Spasioci na srpskim planinama sve češće u akciji

Gorska služba spasavanja ove sezone je već imala pune ruke posla. Samo u proteklih mesec dana intervenisala je između 200 i 300 puta. Jednu od poslednjih akcija spasavanja imala je u nedelju uveče na Rtnju, gde je pomogla čoveku s povredom kolena, a nedavno je spasila i osobu s povredom glave s Kopaonika i to helikopterom.

Najviše posla spasioci imaju upravo na skijalištima, na kojima intervenišu više od 1.000 puta godišnje, a potom i na planinarskim trasama, na koje izlaze da pomognu više od 200 puta u godinu dana. Ljude u neprilici najčešće spasavaju na Kopaoniku, Staroj planini i Zlatiboru, otkriva nam spasilac i hirurg po profesiji Stojan Marić, koji obično radi na te tri planine.

„Nakon padova, za skijaše su češće povrede donjih ekstremiteta, kolena i potkolenica, a za snoubordere povrede ruku i ramena zbog padova na ruke. Što se tiče planinara, obično su manje povrede u pitanju. Međutim, pošto planinarenje postaje sve popularniji sport i starija populacija ide, dešavalo se da bude srčanih udara, angina pektoris, premora, pa kad se ljudi izgube, ako je zima, hipotermija, a ako je leto, dehidracija i sunčanih udara“, predočava nam Stojan.

Najdramatičniji slučajevi su, kaže, oni u kojima spasioci treba da pomognu nekome koga poznaju, članu porodice ili prijatelju. I sam se našao u takvoj situaciji kada je njegov rođeni brat pao na skijanju, udario glavom o stazu i, uprkos tome što je imao kacigu i ostalu zaštitnu opremu, doživeo potres mozga, pa nije znao gde se nalazi i koje je vreme.

„Meni je isto, a možda i dramatičnije, bilo kada je poznanica s kojom sam skijao igrom slučajeva udarila u mene. Nije bitno što je meni malo povredila rame, ona je imala potres mozga i kičmene moždine. Bio je lep, sunčan dan, sve je bilo savršeno, skijamo, uživamo, a onda udarac. Par metara od mene leži nepomično telo bez svesti, više mrtvo nego živo. Kad čovek ima jači potres mozga i kičmene moždine, može bukvalno da deluje kao da je umro. To ukazivanje prve pomoći, gde se ona budi, vraća svest, pa je ponovo gubi, bilo je dosta neprijatno“, svedoči Stojan za „Sputnjik“.

Pošto je hirurg, takve situacije ga ne zastrašuju, ali su mu posebno nelagodne, jer, iako su uglavnom lake, zna da povrede mogu da budu i teške, poput preloma kičme. Srećom, oba slučaja koja je pomenuo su se završila dobro, brat i poznanica su se oporavili. Za susrete sa divljim životinjama kaže da su veoma retki i da se obično dešavaju na Tari.

Svima koji planiraju da skijaju, planinare ili borave u prirodi, Stojan savetuje da to ne čine sami, kao i da obaveste lokalno planinarsko društvo gde će da odsednu, pogotovo ako ne planiraju da budu na javnom mestu, poput skijališta. Takođe, uvek treba da napune telefonsku bateriju i, po mogućstvu, ponesu rezervnu.

Ljudi koji se nađu u neprilici na planini na kojoj nema spasilaca, na primer Goliji, svakako treba da pozovu Gorsku službu, jer će na teren da izađe ekipa iz najbliže stanice. Ako se, pak, nađu sami i bez telefona u prirodi, spasilac im prvenstveno poručuje da ne paniče:

Naravno, osim dramatičnih, Stojan je svedočio i pomalo komičnim situacijama. Dešavalo se da na skijalištu umesto spasioca glumi policajca i smiruje preterano uzrujane roditelje čija su se deca sudarila prilikom spuštanja na stazi. Uz to, mnogo puta je slušao padom dezorijentisane skijaše kako potpuno pogrešno odgovaraju na jednostavna pitanja koja im je postavljao:

„Na primer, na pitanje s kim su došli na skijanje odgovarali su da su došli sami ili s roditeljima. Čovek koji je došao sa ženom rekao je da je došao s mamom i tatom. Totalno nerealne priče“.

Dobra vest za sve je da su pre par nedelja Gorska služba spasavanja, Skijališta Srbije i MUP potpisali ugovor o saradnji, što u praksi znači da spasioci do teško povređenih ili izgubljenih ljudi u prirodi sada dolaze lakše i brže ih prevoze do lekara. Poslednji primer toga je transportovanje čoveka koji se povredio na Kopaoniku pomoću helikoptera.