Krvavi potres u Kazahstanu ima jednog velikog pobednika /video/

Prvo, treba reći da posledice pandemije čine svoje. Cene hrane i energenata divljaju, primetna je nervoza zbog neizvesne budućnosti, niko ne zna kada će se i kako vanredne okolnosti završiti. Ako zbog svega toga ljudi izlaze na ulice u Parizu i Amsterdamu, zašto ne bi i u Aktobeu?

Drugo, „socijalno raslojavanje“ između bogatih i siromašnih sve je upadljivije. I to je globalni fenomen koji „pokreće mase“.

Protesti u Kazahstanu počinju nakon naglog povećavanja cene TNG, okupljene mase ne pripadaju „višoj klasi“ i „pobednicima tranzicije“, nervoza zbog neizvesne budućnosti prerasla je u strah. Opet, pomalo paradoksalno, da nervoza može prerasti u strah upozorio je prvi predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, još septembra 2021. Tada je predvideo da će sledeća faza globalne „krize dugovanja“ imati logičan nastavak u „krizi inflacije“ koja neće mimoići nikoga.

A šta sve može stići zajedno sa rapidnom inflacijom, nemoguće je predvideti. Sam predsednik Kasim Žomart Tokajev, pokazalo se u njegovom govoru povodom tridesetogodišnjice nezavisnosti, duboko je svestan i posledica pandemije i štetnog dejstva socijalnog raslojavanja. Zato su i predložene mere transformacije i naglasak na reformama.

Postoji još čitav niz unutrašnjih razloga za izbijanje protesta, ali zbog istaknutog razloga predsednik Tokajev reagovao je ekspresno, ponudio dogovor i predložio više nego razumno rešenje. Ali, umesto smirivanja, odigrala se eskalacija. Protesti su prerasli u ogoljeno nasilje i pljačku.

Akcelerator ovakvog razvoja situacije nalazi se van teritorije zemlje. Iako su formalni razlozi za otpočinjanje protesta, više internog karaktera, transformisanje u ogoljeno nasilje i pljačku ima veze i sa delovanjem spoljnih faktora.

Destabilizacija „ruskog zarubeža“ ostaje prioritet zapadne obaveštajne zajednice, barem onih delova te zajednice koji sve probleme pripisuju „ruskom malignom uticaju“. U toj igri sve je dozvoljeno, pa i regrutovanje radikalnih islamista, najgorih kriminalaca i marodera.

Kroz obrazovni sistem, rad nevladinog sektora i upornu propagandu, čitav niz godina se u celom centralnoazijskom regionu promovišu „civilizacijske vrednosti“ koje treba da udalje tamošnje narode od „zaostalih Rusa“ i „surovih Kineza“, te ih približe „razvijenom Zapadu“.

Institucionalizovana floskula o „istočnom partnerstvu“ za mnoge je postala „čarobna reč“, san o integracijama u evroatlantske strukture traje. Imajući u vidu stanje na „razvijenom Zapadu“, to je smešno. Od evropskih integracija neće biti ništa ni na geografski bližem Balkanu, a kada je reč o atlantskim, pokazuju se kao vrlo skupe i ciljane ka desuverenizaciji nezavisnih država. I pored svega, propaganda donosi neke rezultate. Percepcija često ima prednost u odnosu na činjenice.

Mimo delova zapadne obaveštajne zajednice koji sve probleme pripisuju „ruskom malignom uticaju“, postoje i centri moći u tom delu sveta sa drugačijim pogledima. Recimo, „Ekson mobajl“ je u poslednjih četvrt veka „uneo“ u kazahstansku ekonomiju 26 milijardi dolara. Ili, nezanemarljiv je broj evropskih analitičara koji su ovu državu videli kao „srednju silu“, značajnu za osiguravanje regionalne bezbednosti.

Uprkos nasleđenim problemima, nepovoljnoj startnoj poziciji i nestabilnom okruženju, Kazahstan je postao „uspešna priča“ u Centralnoj Aziji, u kojoj su strane direktne investicije premašile fantastičnih 350 milijardi dolara, a institucije su, poredeći stanje sa „komšilukom“, i te kako razvijane. O razvoju infrastrukture ne treba trošiti reči.

Destabilizacija Kazahstana automatski znači i destabilizaciju širokog geografskog pojasa od Pamira na istoku do Crnog mora na zapadu. A posledice toga nisu samo problem za centralnoazijski region, Rusiju, Tursku i Kinu, već i za EU, i NATO u celini. I to na isti način kako su posledice rata u Siriji postale i veliki evropski i američki problem. Zato se može i konstatovati da eskalacija kazahstanske krize nije opcija za Evropu.

Za koga onda jeste? Samoproglašeni inspirator dešavanja je Muhtar Abljazov, nekada političar, potom i biznismen, gonjen u svojoj državi zbog pronevere više milijardi dolara, osuđivan pred moskovskim i londonskim sudovima, nakon čega je postao i veliki demokrata – opozicionar i politički azilant u Francuskoj.

Prema tvrdnjama ukrajinskih medija, akcije u Kazahstanu koordinirao je iz Kijeva, što – ako je tačno, podrazumeva i da su ukrajinske vlasti sa tim bile upoznate. Zatim i da su svi ti silni inostrani savetnici i instruktori koji sede u Kijevu, a među kojima je najveći broj Amerikanaca i Britanaca, takođe bili upućeni u slučaj. Ne treba podvlačiti da oni bez izuzetaka, upravo pripadaju onim delovima zapadne obaveštajne zajednice koji sve probleme pripisuju „ruskom malignom uticaju“. Od toga žive, što veća kriza, više i posla, veći i bonusi.

Pretpostavka je, vrlo logična, da su zarad prerastanja protesta u ogoljeno nasilje i pljačku vrbovani ponajviše predstavnici raznolikih radikalnih islamističkih organizacija, najbrojniji su na jugu zemlje, kao i ujgurski aktivisti, čiji je broj najveći u Alma Ati, Kizilordi i Šimkentu. Strateško partnerstvo Kazahstana sa Kinom, uz sve dinamičniji razvoj bilateralnih odnosa, razlog je za relativno lako motivisanje Ujgura na delovanje protiv kazahstanskih vlasti.

Zamišljeno nije moglo biti i realizovano. Kako su pojedini kazahstanski istraživači naglasili, Abljazov precenjuje svoj uticaj. Po pravilu, to se uvek dešava sa ljudima koji su dugo u inostranstvu. Sa raspoloživim sredstvima i ograničenim uticajem mogao je nešto da pokuša, ali ne i da izvede.

Drugo, još odavno svi ti silni savetnici i instruktori precenjuju sopstvene sposobnosti. Nema pouzdanih procena ni za istočnoevropski ili bliskoistočni areal, gde su im mreže infromanata daleko raširenije, a prisustvo duže i ukorenjenije, a kamoli da to može biti slučaj u cetralnoazijskoj oblasti, gde se sada moraju oslanjati i na kapacitete antiruskih postsovjetskih republika.

Treće, bašibozuk skupljen na ulicama Alma Ate brzo se sa zauzimanja aerodromskog terminala i zgrada administracije prebacio na „unosniji posao“ – pljačkanje tržnih centara. Ostvarivanje političkih ciljeva sa takvom „vojskom“ na terenu nije moguće.

I četvrto – najbitnije, predsednik Tokajev reagovao je odlučno i sprečio dalja neželjena dešavanja. On je uspeo da stvari „zadrži pod kontrolom“, hitrom reakcijom zahvali se mnogima na saradnji, nezadovoljnima i uplašenima obeća razgovore i drugačiji pristup, a nasilje zaustavi uz pomoć ODKB-a. Težim putem, kroz krizu i sukobljavanja, pokazao se sposobnim liderom koji može upravljati i složenom krizom. Najverovatnije, mnoge odluke mu nisu lako pale, za njega lično tu je bilo nekoliko krupnih dilema. Ali, u ovakvim situacijama, drugačije se jednostavno nije ni moglo.

Nasuprot tome, višednevna kriza na ulicama pokazala je i šta može biti alternativa. Ta koalicija najrazličitijih mogućih pokreta i pojedinaca, od onih prozapadnih - čežnjivo zagledanih ka „istočnom partnerstvu“, preko ekstremnih panturkijskih nacionalista protivzapadne provinijencije, do antikineski orijentisanih Ujgura i radikalnih islamista razbijenih na desetine frakcija nakon završetka „avganistanske epopeje“, sposobna je da napravi haos na ulici, ali i ništa više od toga.

Cena haotizacije, nakon svega nekoliko dana trajanja, pokazala se toliko visokom, da je neprihvatljiva i onima koji su na ulicu izašli prvi, negodujući zbog poskupljenja energenata. Zbog toga se oponenti Tokajeva još dugo neće mnogo pitati. On će se pitati za sve.

Centralnoazijski politički sistemi organizovani su oko „jakog predsednika“, to je stvar tradicije, istorijskih iskustava i praktičnih razloga.

Kazahstan je dobio drugog u nizu „jakog predsednika“, kadrog da održi stabilnost političkog sistema i sprovede namereno i obećano. Sada je sve u rukama Tokajeva, što pre ovih protesta nije bio slučaj. Otuda i zaključak sa početka teksta.