„Amerika želi da nas etnički očisti“: Nacija na koju je bačeno najviše nuklearnih bombi /video/

„Okupiraju nam zemlju, kradu nam mogućnosti i očekuju da umremo. Pokušavamo da se uhvatimo ukoštac sa tim i razumemo šta nam se desilo, da nađemo načine da to zaustavimo, popravimo i sprečimo da se dogodi u budućnosti“, kaže Ijan Zabarte, poglavica zapadnih plemena nacije Šošona.

Njegova nacija već decenijama je izložena nezamislivom hororu, a krivac je vlada u Vašingtonu, pa Šošoni i Zabarte vode kampanju da se razotkrije ono što nazivaju njihovim etničkim čišćenjem, prenosi RT.

Zemlja Šošona prostire se od Doline smrti u pustinji Mohave na istoku Kalifornije, do Jelouston nacionalnog parka u Vajomingu. Međutim, 1951. godine američka vlada osnovala je poligon za testiranje nuklearnog oružja na teritoriji Zapadnih Šošona u Nevadi.

Tokom više od 40 godina, na tom mestu je sprovedeno 928 nuklearnih testiranja, oko 100 u atmosferi i 800 ispod zemlje, ukupne snage od 620 kilotona. Poređenja radi, tokom bombardovanja Hirošime oslobođena je snaga od 13 kilotona.

Šošoni su 1863. godine potpisali Sporazum Rubi doline koji je federalnoj vlasti dao određena prava na njihovoj zemlji, ali ne i pravo da im uzima imovinu.

„Nikada ne bismo potpisali sporazum koji bi doveo do našeg potpunog uništenja“, kaže Zabarte, koji živi u Las Vegasu, ali vodi centar za lečenje u Dolini smrti i iz prve ruke je upoznat sa zdravstvenim rizicima sa kojima se suočavaju njegovi sunarodnici posle decenija izloženosti nuklearnom oružju.

Šošoni navode da je testiranje nuklearnog oružja do sada ubilo na hiljade ljudi, jer su se mnogi razboleli od kancera i drugih bolesti.

Zabarte navodi primer svog dede, kome je koža počela da otpada zbog autoimune bolesti, a ubrzo je preminuo od srčanog udara. Mnogi njegovi rođaci imali su težih srčanih problema već u mladosti, a dvoje dece blizanaca njegovog rođaka umrli su sa samo 11 godina.

„Moja porodica ima visoku incidenciju raka štitne žlezde, ali ne možemo da pratimo zdravlje pojedinaca jer nemamo dovoljno kapaciteta. SAD ne žele da proučavaju štetne posledice koje su ostavile na naše zdravlje. Mada to ne bi bilo ništa drugačije nego da nacistička Nemačka proučava posledice koje je ostavila na Jevreje. Toliko je to daleko od ispravnog. Moramo to sami da uradimo i potrebna nam je pomoć“, kaže Zabrate.

Šošoni nemaju medicinsku opremu ili kompjutersku bazu kako bi pratili zdravlje ljudi. Zbog toga se ni ne beleže smrti pod sumnjivim okolnostima. Šošoni važe za ponosne ljude, pa izbegavaju da se žale na zdravstvene probleme.

Ni prelazak na podzemne nuklearne probe 1962. godine nije mnogo popravio stvari, smatraju u ovom plemenu.

„Došlo je do „odzračivanja“ podzemnih testova i ne znamo gde su te padavine završile“, objašnjava Zabarte.

Jedan od takvih primera je incident „Majti ouk“, u kom je 1986. razna oprema vredna 32 miliona dolara izložena zračenju u podzemnim tunelima kako bi se otkrio uticaj radijacije. Međutim, radijacija je „iscurela“ iz tunela.

Taj incident dogodio se samo nekoliko nedelja pre Černobilja i mnogi stručnjaci tvrde da su američke vlasti iskoristile nesreću u sovjetskoj nuklearnoj elektrani kako bi prikrile povišen nivo zračenja iz „Majti ouka“.

„Ministarstvo energetike to ne smatra akcidentom jer su ručno pustili gas unutar prostorija gde je oružje aktivirano. A radijacija je obišla svet i u SAD bila jača od one iz Černobilja“, tvrdi Zabarte.

Šošoni tvrde da se mnogo skrivenih aktivnosti i danas sprovodi na njihovoj zemlji, navodeći primer zaštićene „Oblasti 51“ i tajnih letova od Las Vegasa do nje.

Tu je i pitanje odlagališta za visoko-radioaktivni nuklearni otpad, planiran u Juka planinama još 1987. godine, koje je kasnije odobrila Obamina administracija, a Šošoni se bore protiv njega.

Zabarte ima studiju američkog ministarstva energetike za taj projekat, za koju kaže da se odnosi na „kulturnu trijažu” definisanu kao „situaciju prisilnog izbora u kojoj je etnička grupa suočena sa odlukom da rangira po važnosti jednako vredne kulturne resurse na koje bi mogao da utiče predloženi razvojni projekat“. Takođe se navodi da bi ova trijaža mogla biti „emocionalno opterećujuća za Indijance“.

Ujedinjene nacije su u svom izveštaju iz 2006. to i potvrdile, a Zabarte kaže da taj izveštaj najbolje sažima sa čim se njegov narod suočava.

Kao primer kako je način života Šošona uništavan, Zabarte navodi zakon iz 1971. godine o divljim konjima.

„Političari u Vašingtonu definisali su naše indijanske konje kao divlje. Iako su naši farmeri imali pravo da gaje stoku, federalne vlasti su proglasile da naši konji i krave uništavaju zemljište. A zemljište je uništeno nuklearnim testiranjima i vlada je prebacila krivicu na Šošone“, objašnjava Zabarte.

U njihovom rezervatu nema ekonomije ili održivog života, a najbliži grad je udaljen više od 120 kilometara. Zabarte kaže da su njegovi preci živeli u regionu u kom je sada „Oblast 51“.

Rezervat je samo mali deo zemlje Šošona, dok veći koristi američka vlada i drugi Amerikanci. Mnogi od njih kupuju imovinu na zemljištu za koje Šošoni veruju da je njihovo, ali svi porezi sa njega idu vlasti SAD.

„SAD ne mogu da dokažu vlasništvo nad njim, već dolaze na našu zemlju i uzimaju porez za državu Nevadu, Nevada taj novac deli svim lokalnim zajednicama, osim Šošonima koji ne dobijaju ništa“, kaže Zabarte.

Iako smatra da im mnogi Amerikanci uzurpiraju zemljište, Zabarte ih ipak upozorava na opasnost.

„Moja baka je govorila „nikada ne šutirajte prašinu“ zbog opasnosti od radijacije“ kaže Zabarte i podvlači da mnogi doseljenici to ne znaju, već se izlažu radijaciji „a na krovovima kuća im je plutonijum“.

On ističe da je svest o onom što se dogodilo veoma važna kako bi ljudi znali sa čim se suočavaju i kako bi mogle da se sprovedu neke smislene akcije, poput obezbeđivanja medicinskog nadzora i saveta budućim generacijama kako da se zaštite. Zabarte želi i da pokrene stvari kada je u pitanju ekonomija, kako bi Šošoni mogli da koriste svoju zemlju i stvore funkcionalnu ekonomiju u skladu sa svojom tradicijom, jer sada „nemaju način da prežive na sopstvenoj zemlji“.