Vitorio Sgarbi, italijanski javni delatnik, popularni publicista, istoričar umetnosti, nije „ostao hladan“, te je u jednoj od najgledanijih televizijskih emisija u zemlji evrokomesarku Helen Dali nazvao „moronom“. Po Zgarbiju, ne zna se šta je skandaloznije: da li preporuka o „isključivanju Božića iz evropskog žargona“ ili to što pomenuta funkcionerka EU za takav rad prima 20.000 evra mesečno!
On još dodaje da je Božić sinonim za zapadnu civilizaciju i praznik kojim se upravo slavi ravnopravnost muškaraca i žena, promoviše inkluzivnost u svakom pogledu. Zgarbi, naravno, nije jedini koji je oštro kritikovao formulacije iz priručnika komesarke EU za ravnopravnost. I nije samo odrednica Božić sporna stvar u tom dokumentu. Zarad rodne korektnosti, koja je sastavni deo šireg koncepta političke korektnosti, prilikom oficijelnih nastupa valja upotrebljavati i pojam „prvo ime“, izbegavati do sada uobičajeno „dame i gospodo“...
Iako su se kola slomila na nesrećnoj političarki sa Malte, jasno je i da nije ona jedina adresa za upućivanje kritika. Preporuke su logična posledica procesa koji traje, a koji podrazumeva mnogo toga. U budućnosti, najverovatnije, i brisanje termina otac i majka, umesto kojih će biti korišćeno „prvi roditelj“ i „drugi roditelj“.
Evropski sud pravde je decembarskom presudom, odlučujući po predmetu „Ivanova – Džons“, odredio da istopolni roditelji i njihova deca moraju biti priznati kao porodica u svim državama članicama. Ide se, dakle, u smeru promene tradicionalne definicije porodice. Isto kao što se ide u smeru zamene „politički nekorektne“ reči „pol“, sa „politički korektnom“ reči „rod“.
Novi rodovi, nove i zastave
Zato Mer Ejbrams, navodeći da je „rod – nešto što su mnogi od nas mislili da je veoma jednostavan koncept – zapravo tako ličan, nijansiran i složen“, umesto „tradicionalnih binarnih rodnih kategorija muškarca i žene“ nudi 64 izraza kojima se opisuje takva nijansiranost i složenost. Daja Hokins, u publikaciji skromnog obima, polemiše sa tezom o čak 72 „džendera“. Poznata i raširena skraćenica „LGBT“ postaje prevaziđena. Norveška ratna mornarica, koja je na protivpodmornički i patrolni brod namesto državne kačila zastave „LGBT zajednice“ moraće više da se potrudi. Novi rodovi, nove i zastave. U budućnosti, za dalje razvrstavanje po rodovima, recimo prilikom upisa na fakultet ili izdavanja ličnog dokumenta, zapošljavaće se specijalisti, politički komesari koji će znati gde koga da smeste.
U nekim zapadnim zemljama takav ideološki diskurs EU se na zvaničnom nivou prihvata, poima kao normalan i neupitan, u nekima se odbacuje kao neprihvatljiv i u svakom pogledu – upitan. U svim zemljama postoje delovi društva, veći ili manji, koji se tome protive. Promocije stavova kroz preporuke ili nametanja uzrokuju i opasnu društvenu polarizaciju. Neobazirući se na negativne efekte pristupa, stalno dopunjavana ideološka matrica neprestano se širi, a do privremenog povlačenja dolazi tek kada se „udari u tvrdu prepreku“. Kao što bejaše u skorašnjem slučaju sa Božićem. Ipak, ni tada se ne odustaje. Preporuke komesarke Dali samo su „vraćene na doradu“.
Evropska unija je nastajala fazno, ideja se rodila još kod „panevropskih mislilaca“ u međuratnom periodu, da bi se nakon Drugog svetskog rata počela konkretizovati preko Zajednice za ugalj i čelik. Najpre je poimana kao trgovinski savez koji koristi svim učesnicima, zatim kao jedinstven prostor unutar kojeg treba unapređivati saradnju, pa onda i kao zajednica sa usaglašenim politikama...
Antihrišćanska dimenzija EU
Zato je, do danas, svako anticipira na svoj način. Neko kao instrument za pospešivanje trgovine, neko kao mehanizam za regulisanje složenih pitanja kontinentalnog karaktera, neko kao branu jačanju uticaja vanevropskih igrača. Ipak, svemu nabrojanom treba dodati i još jednu dimenziju – ideološkog karaktera. Jedni će reći zasnovanom na posthrišćanskim, drugi na antihrišćanskim vrednostima.
U svakom slučaju, u tom kontekstu negacija hrišćanske tradicije i svega što iz nje proizilazi – jeste neizbežna. Zato je i Božić stigao na dnevni red. Pri tome, zanimljivo je, „praznična atmosfera“ ostaje, slaviće se i dalje, kupovaće se i deliti pokloni, biće garantovani neradni dani, samo bi se povod menjao. Ulazimo u Novu godinu, to je razlog za praznovanje! Ili se vraćamo starorimskim saturnalijama?
Jednostavni kalendarski prelazak u računanju vremena iz jedne u drugu godinu treba da zameni kontinualno podsećanje na suštinu – rađanje života kao najveće vrednosti. Gustav Maler je napisao: „Tradicija je prenošenje vatre, a ne klanjanje pepelu.“ Tradicija je ono što spaja iskustva davno umrlih predaka i još nerođenih potomaka. Može li se od „klanjanja pepelu“ stvoriti nova tradicija?
Tako su pokušali i komunisti
Bilo je pokušaja kroz istoriju, poslednji u nizu demonstriran je od strane komunista, ali nijedan nije izdržao test vremena. I što je takođe važno, zajedno sa propašću ideologija, propadale su i „imperije“ koje su predstavljale rasadnike tih vrednosti. Na ovo je evrokomesare upozorio i poglavar Rimokatoličke Crkve:
„To bi moglo završiti podelom među zemljama i biti uzrok propasti EU. EU mora poštovati svaku državu i njen unutrašnji sistem, raznolikost zemalja, a ne da želi da ih učini jednolikima.“
Po svoj prilici, upozorenje je zakasnelo. Proces traje, dugo se odigrava, daleko je odmakao. EU odavno nije samo trgovinski savez, ili jedinstveni prostor, ili zajednica sa usaglašenim politikama, već entitet koji preko novih vrednosnih obrazaca gradi novi identitet. Taj identitet „isključuje Božić iz evropskog žargona“. Ovoga puta, zahvaljujući reakcijama pojedinaca poput Vitorija Sgarbija sprečeno je da preporuke „zažive“. Neki sledeći put i to će proći. Preko Evropske komisije, Evropskog suda pravde ili neke treće institucije – svejedno.
Što se EU tiče Božić „opstaje“, ali je pitanje – do kada?