Poslednja knjiga diplomate Duška Lopandića, „Reči su senke dela“, bavi se evolucijom diplomatskog zanimanja. Evolucija diplomatije prikazana je kroz biografije značajnih diplomata, poput Nikole Makijavelija, kardinala Rišeljea ili Jovana Ristića, a bazira se na tri osovine koje su oblikovale istoriju moderne Evrope i sveta – Vestfalski mir iz 1648, Bečki kongres iz 1815. i Versajski mir iz 1919.
Susret sa Lopandićem, višestrukim ambasadorom čije se diplomatsko iskustvo proteže na sva polja diplomatije i piscem nekoliko knjiga iz diplomatske istorije, iskoristili smo da porazgovaramo i o sličnostima događaja iz prošlosti sa sadašnjim trenutkom.
Ko je na Balkanu stabilizator, a ko destabilizator
Ako bi se, kako Lopandić kaže, nategli argumenti, međunarodni položaj savremene Srbije mogao bi se uporediti u vreme kada se Srbija na severu graničila sa Austrougarskom. Naravno, druga su vremena, dodaje naš sagovornik, a Srbija nikada nije bila kandidat za članstvo u Austrougarskom carstvu, dok je danas kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Ipak, neke sličnosti sa prošlim vremenima postoje – tokom XIX veka, Balkan je prošao kroz proces stvaranja nacionalnih država, koji je stabilizovan posle I svetskog rata.
Proces je trajao tako da je od dva eniteta na početku (Austrijskog i Osmanskog carstva), posle I svetskog rata stvoreno njih šest, da bi danas postojalo dvanaest entiteta.
„Broj tih entiteta danas je takav da je nestabilnost povezana sa samim sistemom koji je komplikovan i zbog toga bi za sistem bilo dobro da ima neku vrstu internog ili spoljnog stabilizatora“, smatra Lopandić.
Dok EU pokušava da igra ulogu spoljnog stabilizatora, inicijative kao što je „Otvoreni Balkan“ je pokušaj internog stabilizatora, dodaje Lopandić. EU igra ulogu spoljnog stabilizatora po prirodi stvari, jer su zemlje Zapadnog Balkana koje još nisu članice Unije okružene njome. „Otvoreni Balkan“, s obzirom na to ko učestvuje u njemu, predstavlja originalnu ideju – ova inicijativa, prema Lopandićevim rečima, pokazuje novi duh u saradnji između balkanskih država.
„Iznutra, pokušaj „Otvorenog Balkana“, bar u ekonomskom smislu, jeste pokušaj da se dođe do određenog stepena stabilnosti sistema u kome stalno iskaču manji ili veći oblici kriza, konflikata, sukoba, koji su povezani sa činjenicama da neka pitanja nisu rešena. To je Kosovo i Metohija, koje je, iz ugla međunarodnog prava gledano, nelegalno proglasilo nezavisnost. I to je jedno od međunarodnih pitanja koje opterećuje i druge teme u Evropi. Naravno da postoji veza između onoga što se dešavalo na Balkanu sa onim što se dešava na granicama Rusije i Ukrajine“, konstatuje Lopandić.
Pakt za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi, kao CEFTA sporazum takođe su bili pokušaji da se stvori unutrašnji stabilizator između balkanskih država. Međutim, čini se da ovi projekti nisu bili uspešni. Pakt za stabilnost evoluirao je u Regionalni savet za saradnju koji je izgubio svoj nekadašnji značaj, dok je CEFTA sporazum podriven odlukom Prištine da uvede carine od 100 odsto na uvoz srpske robe.
Pakt za stabilnost stvoren je na inicijativu EU, tako da može da se tretira i kao spoljni podsticaj za regionalnu saradnju. Slično je bilo i sa CEFTA, objašnjava Lopandić.
„Interesantno, zemlje koje su blizu ulasku u EU opiru se tim inicijativama. Evo sada, na primer, to je Crna Gora. Argument zašto nisu u „Otvorenom Balkanu“ je da su blizu članstva u EU, što, naravno nije dobar argument“, kaže Lopandić.
Izaslanici, izaslanici, izaslanici…
U današnje vreme posebno je zanimljivo pitanje čemu služe specijalni izaslanici, a Zapadni Balkan ih je pun – Metju Palmer je specijalni izaslanik Bele kuće za izbornu reformu u BiH, Miroslav Lajčak je specijalni izaslanik EU za KiM, Stjuart Pič je specijalni izaslanik Velike Britanije za Zapadni Balkan, što je i Gabrijel Eskobar u ime Stejt departmenta; Angelina Ajnhorst u ime Brisela pomaže Metjuu Palmeru.
Pojava izaslanika i specijalnih predstavnika, obično su povezani sa nekom specifičnom situacijom, kaže Lopandić.
„Kada se radi o specifičnim, užim temama, pribegava se specifičnim, specijalnim alatkama, kao što su izaslanici. U našem vremenu, mislim da to ima veze i sa javnom diplomatijom, da se istovremeno naglasi značaj teme i da se pokaže da određene vlade posebnu pažnju poklanjaju nekom pitanju. I ti ljudi obično dobiju neka specifičnija ovlašćenja, koja nemaju standardne diplomate. Naravno, mislim da će nam biti bolje kada više ne bude specijalnih izaslanika“, ističe Lopandić.