EKSKLUZIVNO Mitropolit Vikentije: Nikada nismo pokušali da prevedemo muslimane u hrišćane /video/

Na čelu sam Srednjeazijskog mitropolitskog okruga kome pripada i Republika Kirgizija, Tadžikistan, Turkmenistan i, naravno, Uzbekistan. Provodim vreme u svim tim republikama, sastajem se sa predstavnicima vlasti i oni se prema meni dobrodušno odnose, a prema našoj pravoslavnoj crkvi, sa ljubavlju i uvažavanjem. Oni se trude da reše sva pitanja u našu korist, odnosno pomažu nam u rešavanju pitanja koja se moraju rešiti na nivou vlasti. Hvala Bogu, sve te države imaju dobar odnos prema pravoslavlju i Ruskoj pravoslavnoj crkvi. To za nas predstavlja blago. Glavno je da ljude vaspitavamo da vole, da budu dobrodušni i čine dobro kako bi svaki pravoslavni hrišćanin pružio udeo u blagostanju države, i Kirgizije, i Tadžikistana i Turkmenistana i Uzbekistana. Cilj je da svaka zemlja ima dobre ljude koji mogu da svoju državu grade na moralnim i duhovnim osnovama.

Poslednji važan događaj u Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Uzbekistanu je taj što su zahvaljujući naporima predsednika Republike Uzbekistan obnovljena dva pravoslavna manastira, jedan ženski, i drugi muški. Veoma smo zahvalni vladi i predsedniku za ljubav i poštovanje koje pokazuju prema nama. Naravno da i mi moramo tako da se prema njima odnosimo jer nam oni toliko dobra čine da i ne znamo kako bi mogli da uzvratimo. Jedino uzdarje koje mogu da ponudim je da se molim za njegovo zdravlje, da mu Gospod da snagu duha i da mu se ostvare svi planovi za dobrobit države i svih stanovnika Uzbekistana. On je veoma pažljiv prema svima i rekao bih da je predsednik Republike Uzbekistan narodni predsednik koji čini mnogo kako bi se očuvao mir sa susednim državama. Unutar države, među narodima vlada prijateljstvo i poštovanje, kao što i među našim državnim liderima postoji dobar odnos. Zaista, mi se nalazimo u centru muslimanske civilizacije gde zahvaljujući trudu predsednika i vlade gradimo pravoslavni kulturni centar. To je veoma značajno. Izgradnju centra finansira musliman, gospodin Ališer Murhanovič. On gradi i centar muslimanske civilizacije ali i pravoslavne. To je značajan pokazatelj kako treba iskazivati ljubav i uvažavanje prema drugima i živeti u bratskoj ljubavi.

To što ste rekli je istina, porodica i poštovanja prema starijima je važan element u životu muslimana koji žive u Uzbekistanu i drugim regionima Srednje Azije. Deca bezuslovno slušaju svoje roditelje koji ih uče šta je potrebno za njihov duhovni razvoj i očuvanje moralnih vrednosti. Na žalost vidimo da u drugim zemljama autoritet roditelja nije na visokom nivou. Ovde je drugačije, ono što kaže otac to se poštuje i niko ne sme ništa protiv toga da kaže. Što se tiče Srednje Azije, muslimani su sačuvali moralne tradicije koje su nekada postojale u Rusiji i u drugim pravoslavnim državama. Kada sam pre deset godina došao ovde, kod muslimana, iznenadila me je spoznaja da oni neguju moralne obrasce koje poznajem još iz detinjstva, a rodio sam se u pravoslavnoj porodici. Na žalost, za kratko vreme mi smo sve izgubili, a ovde se ta tradicija očuvala do danas. Rekao bih da je potrebno da uzmemo njih za primer.

Dešava se da lokalni stanovnici pomisle da je možda potrebno da pređu u pravoslavnu veru, a onda se, zagledani u prošlost, zapitaju : „Šta bi moj otac rekao na to?“. Vidite, to je veoma delikatno pitanje vere. Tako oni rasuđuju, ne žele da uvrede oca i dedu. To je za mene sveti čovek. Ruska pravoslavna crkva je ovde već 150 godina i za to vreme nikada nismo pokušavali da prevedemo lokalno stanovništvo u pravoslavnu veru. To je bila naša principijelna odluka i najpravilniji put. Prvi episkop Taškentske i turkmenistanske eparhije bio je veoma obrazovan, vaspitan, čovek sa velikim iskustvom. On je govorio da ne bi trebalo da se mešamo u to pitanje, jer je to pitanje izbora svakog čoveka a da je na nama da poštujemo tradicije i običaje. Rekao sam mu da su običaji i tradicije muslimana isti kao u pravoslavlju. Zašto onda to menjati kada oni žive čisto, pažljivi su, žive sa ljubavlju i uvažavanjem. Šta im mi možemo više dati?

Zato mi imamo odnos koji je pun uvažavanja. Ne doživljavaju nas kao neprijatelja, već kao dobrog čoveka, obrazovanog, koji mnogo zna i razume. Dve vere su se spojile po dobroti.

Car Nikolaj II i njegova porodica su sveta porodica i oni su pokazali kako bi trebalo da izgleda prava porodica u kojoj se poštuju visoki ideali hrišćanstva. Na žalost, svaka porodica ima izroda. U toj velikoj porodici, ispostavilo se, bilo je onih spremnih da izdaju cara, i u trenutku kada je Rusija trebalo da pobedi u Prvom svetskom ratu, zariven joj je nož u leđa.

Pored toga, napravljen je, kako ga mi sada zovemo, informativni rat. Ljude su prevarili i okrenuli protiv cara. Narod je bio slep i nije ga podržavao, čak ga je i mrzeo. Naravno, to je bilo loše, ali imperator Nikolaj II je do kraja pokazivao svojom porodicom veličinu morala i života hrišćanina. Do kraja je tako živeo, bez obzira što su ga se odrekli mnogi, čak i najbliži ljudi. To je plemenito.

Postoji svedočenje da su cara zatvorenog u kući u Sankt Peterburgu, odnosno u Carskom selu, čuvali najozloglašeniji ljudi. Međutim, Romanovi su i njih svojom plemenitošću, strpljenjem i smirenošću prevaspitavali i posle nekog vremena od njih pravili krotke i ćutljive ljude. Vlasti su menjale čuvare, dovodile one na grđem glasu, pa vraćali stare. To je pokazatelj svega. Kako je govorio prepodobni Serafim Sarovski, a car ga prilikom kanonizacije citirao: „Nađite mir u svojoj duši, i hiljade će se spasiti oko vas“.

Tako je bilo i u Carskom selu i u Tobolsku i u Jekaterinburgu.

Članovi carske porodice su strpljivo i mirno nosili sa okolnostima, ne pokazujući nikakvu ogorčenost i nezadovoljstvo. Car je govorio: „Dobro, shvatam da ste vi u zabludi i da ste slepi. A šta mi možemo da uradimo sa slepim čovekom? Možemo samo da saosećamo“. Vidite kako je bio plemenit Nikolaj II. Nije ga slučajno sveta crkva proglasila za sveca. Verovali su u Božiju pravdu. Postoji velika razlika između pravde od Boga i od čoveka. On je po pravdi Boga radio i Gospod ga je uzdigao. Svi su ga ponizili, a Gospod Bog ga je uzdigao, kao po Jevanđelju.

Najvažnije je da razumemo da su sve te kataklizme i poteškoće, među kojima i virus korona posledica naših grehova, naše udaljenosti od Boga. I što se više udaljujemo od Boga to više sebi stvaramo problema. Virus korona nas je u nekom pogledu urazumio i usmerio na razmišljanje o tome da je potrebno da se približimo Bogu, jer je Bog izvor dobrote, izvor blaga i svih snaga koje pomažu da se suočimo sa bilo kojom bolesti. Vera u Boga je kod nas donekle oslabila i moramo je obnoviti.

U istoriji čovečanstva, ako uzmemo Stari zavet, koliko puta je čovečanstvo padalo u greh, toliko puta ga je Gospod kažnjavao na razne načine. Najteža kazna nastupala je zbog grehova koji se sada promovišu, poput istopolnih brakova. Gospod Bog je zbog toga već jednom kažnjavao. Sodoma i Gomora, zaboravili ste na to? Mislite, da Gospod ne vidi i ne čuje, ne shvata? On je veoma taktičan, on podseća – Braćo i sestre daleko ste otišli u svom bezakonju, vratite se moralu i duhovnosti. To se ne sme, jer je glavni cilj ljudskog života na zemlji priprema za večnost. Interesantno je da on želi da oprosti sve naše grehe. On kaže: „Dođite i oprostiću vam, samo se pokajte“. A mi kažemo: „Zašto, ja ne želim da se pokajem?“ Interesantno je to da Bog može da oprosti bilo koji greh, samo je potrebno da dođete. A mi kažemo: „Ne“. Gde mi to idemo? Mi čak i ne želimo da od Boga dobijemo takvo dobro. On ništa od nas ne traži, osim da kažemo: „Gospode, oprosti grešniku, zgrešio sa pred Tobom. I nisam dostojan toga da pogledam u nebo prema Tebi. Oprosti mi!“

Gospod će zagrliti grešnika i kao duhovni otac pružiće mu radost i utehu. Oprostiće nam.