Svi zajedno u Badnjake: Srbi sada uoči Božića bez naoružane pratnje – velika radost u Metohiji

U Velikoj Hoči u srcu Metohije stotinama godina neguju poseban običaj, po badnjake ne idu zorom, već oko podneva, svi muškarci iz tog mesta zajedno.

Dvadesetpetogodišnji Aleksandar Micić objašnjava da je ovaj specifičan, lep način odlaska po sveto drvo od rata dobio još veći smisao.

"Malo nas je, ali se držimo na okupu, to je najvažnije. Zajednički idemo po badnjake, a posle je spust u selo sa okolnog uzvišenja isto zajednički. Mi mladi i dede sa svojim unucima, oni se zadržavaju kraće nego mi gore, zbog hladnoće, ali ove godine nam je divan dan. Sve radimo kao jedan, spuštamo badnjake ispred parohijskog doma, gde ih svi zajednički nalažemo. Sveštenik ih osveštava dok je u toku liturgija, molitva predviđena za taj trenutak. Radujemo se! Očekujemo radostan dan koji dolazi sutra, očekujemo Božić", kaže Micić.

On dodaje da posle liturgije i paljenja badnjaka narod ostaje kod svoje crkve da se veseli. Velika Hoča je specifična po tome što ima verovatno najveći broj hramova u selu u ovom delu sveta.

"Svih 12 apostola imaju svoju svetinju u Velikoj Hoči, to je jako specifično, za svaki dan obeležavanja praznika nekog od apostola mi odlazimo baš u taj hram posvećen svetitelju koga slavimo. Jako je lepo, imamo i vatromet, a posle toga odlazimo svako svojoj kući, kod svojih porodica da obeležimo Badnje veče", kaže Micić.

Upitan da li ipak postoji doza straha, s obzirom na opštu klimu na Kosovu i Metohiji, stalne napade na pravoslavne hramove i trenutna dešavanja, kaže:

"Što se tiče neke bojazni, toga kod nas nema. Mi se osećamo divno, zato što obeležavamo praznik i čuvamo naše svetinje, baš ovde. Zbog toga što smo ovde sve dobija na težini, dobija na vrednosti".

Za razliku od Velike Hoče, u obližnjoj srpskoj enklavi Orahovcu, po badnjake se ide zorom. Tada je ustala i Velinka Radovanović, treba spremiti dve trpeze, posnu za Badnji dan i mrsnu za Božić, a pre svega sačekati supruga i sina da donesu badnjak. I Orahovac od rata po drvo ide zajednički, zbog bezbednosti.

"Kad prvi dođe, lupa zvono, to je znak da je badnjak stigao u crkvu. Svi badnjaci se poređaju oko crkve, bukvalno se ništa ne vidi od badnjaka, nijedan kamen naše crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Posle kreće paljenje, pa i muzika, narod se vesli, kuva se vino, rakija. Badnjaci se, naravno i osveštaju. Svaki domaćin uzme svoj i nosi ga kući", objašnjava domaćica.

Ona dodaje da dočekuje badnjak tako što iz sita posipa domaćina žitom, kukuruzom, kockama šećera ili bombonama, da bi godina bila rodna i berićetna. Zatim muškarci seku badnjak, deblja drvca unose se u kuću, kod šporeta se premažu medom, svi i celivaju badnjak, sveto drvo.

"Koliko iskrica, toliko parica, u polju bela pšenica, u vinogradu rodna lozica, u toru ženska jaganjca, a u kući sva muška dečica, to izgovaramo dok džaramo drvcima badnjaka po vatri".

Uz ognjište su se okupili svi, mama Velinka, tata Zvonko i deca, Jovana, Anđelija, Slobodanka, Pavlina i Petar. Za badnje veče, kaže naša vredna sagovornica, mesi i posebnu pitu čije se kore peku na šporetu, na ploči, a puni se svežim kupusom i orasima. Spacifična je za Metohiju, zove se "kornik".

Velinka Radovanović otkriva nam još jedan jedinstveni običaj sa krajnjeg juga Srbije. Na Božić, posle liturgije deca idu u položajnike, kao i svuda kod pravoslavnih Srba, ali deca Orahovca dobijaju još darova.

"Sva muška deca idu od kuće do kuće sa grančicama, sa šunkom, tako zovemo to cerovo drvo, čestitaju Božić i primaju darove. Ranije su se darivala posebnim hlebom, koji je napravljen kao kolač, a u njega se stavi celo jaje i tako se peče. Ranije nije bilo slatkiša, to što su ljudi imali, tako su darivali decu", kaže i dodaje da je i ove godine napravila taj kolač, jer tradicija mora da se poštuje.

Ona će ujutro zamesiti česnicu, koja se u Metohiji zove "dašnik", od reči dar, darivati. Na ovoj pogači su uvek pečati, golubovi, simbol mira, grožđe, bure za vino i rakiju, jer Metohija je vinogradarski kraj, i klasje žito, kukuruz i jaganjci, da godina bude rodna i berićetna.

Naša sagovornica kaže da je ovaj praznik najlepši način da se za trenutak zaborave svakodnevne brige koje muče Srbe u ovoj enklavi, da se osete kao ljudi, da ljubav sve preplavi. Ali i zahvalnost što su svi na okupu, živi i zdavi.

Posebno je radosna zbog jedne činjenice, ima brigu manje, njen sin Petar i jutros je mogao po badnjak bez pratnje, kao slobodan čovek.

"Od rata ljudi su išli u šumu po badnjake sa KFOR-om, kasnije sa KPS-om, morali su uz njihovu pratnju, a sada mogu sami. Nekoliko godina unazad ide se grupno, svi ljudi iz sela, tu su stariji i mlađi. I moj sin Petar je išao i prošle i pretprošle godine. Radujemo se, jer nešto se ipak kreće ka boljem. Srećan Božić svima, Hristos se rodi!"