Čudesan grad na Putu svile: Samarkand, grad mudraca, Srba i lepe Šeherezade /foto/

Uzbekistan, bivša sovjetska republika na tlu srednje Azije retko je tema udarnih vesti. Iako na žarišnoj tački, na granici sa Avganistanom, Kazahstanom, Turkmenistanom, Tadžigistanom i Kirgistanom, u ovoj pustinjskoj zemlji vlada besprekorni mir. Bivši predsednik Islam Karimov vladao je do svoje smrti, gotovo tri decenije, a svaka naredna politička pomeranja prolazila su bez većih turbulencija.

Na pitanje da li se radikalni islamizam preliva preko granice zemlje, Uzbekistanci se ljute. To nije njihova tema. Dovoljno je videti kako se na ulici klanjaju mitropolitu RPC, i znati da govore istinu. Ovde uverenja i tradicionalni kodeks ne podležu geopolitici.

Da biste razumeli tu apolitičnost Uzbeka morate znati da ovde vreme teče po begovom kalendaru, kaže u neobaveznom razgovoru za Sputnjik, recepcionar malog ušuškanog hotela na periferiji glavnog grada - Taškenta. Begovog? Ulug-begovog, objašnjava sredovečni Uzbekistanac na besprekornom ruskom jeziku:“ Znate naš narod je vekovima vojevao, ispisivao najdramatičnije stranice svetske istorije, našim drevnim gradovima stolovali su šahovi i Džingis kanovi potomci, ljuti konjanici, surovi vladari, a onda je jedan beo pogledao u zvezdano nebo iznad Samarkanda i odlučio da ono postane stecište mudraca, učenjaka, zvezdotumača. Tu je rođena astrologija“.

I zaista, u ovoj neobičnoj zemlji gde su čvrsto i nerazmrsivo isprepletani koreni persijske, grčke, turske, arapske i evropske civilizacije, postoji nešto sasvim autentično i sanjivo u načinu razmatranja stvarnosti - kao da delom pažnje prate razgovor a delom rečeno mere nebeskim jedinicama.

Posebno u Samarkandu - gradu u kojem dok ga obilazite stičete utisak ne da posmatrate belege jedne raskošne istorije, već da ste u njenom vrtlogu, da živo svedočite ratove, ljubavi, dvorske spletke, tajne prvih čitača zvezda, držite prvi trigonometrijsku tablicu, i naravno slušate Šeherezadu. Jer, Samarkand je savršeni dekor za 1001 noć, bajka uživo, grad zbog koga će se Edgard Alan Po zapitati „Nije li taj grad kralj Zemlje? Ponosit, iznad svih gradova, a u njegovim rukama njihove sudbine?

U 2700 godina trajanja ovog uzbekistanskog grada zapisane su mnoge istorijske činjenice, ali i živopisna svedočenja trgovaca koji su sa karavanima stizali do drevnog grada, krunišući ga srcem Puta svile. Jedan od putnika bio je i Marko Polo, a u uskim kamenom popločanim ulicama, nekada su se tisakli zoroastrijanaci, budisti, nestorijanski hrišćani, Jevreji i muslimani. I Srbi, razume se, vešte zanatlije koje su nakon bitke kod Angore, svoje neimarske veštine ugradile u zidove Gur Emir- Tamerlanovog mauzoleja.

Da bi razumeli otkuda Srbi u pustinjskoj zemlji, i kakav je njihov udeo u ukrašavanju neverovatnih tirkiznih mozaika, majolika i rezbarenih i glaziranim terakota sagrađenim u 15. veku neophodno je osvetliti lik najvažnije figure Samarkanda - tatarskog emira, Tamerlana ili kako su ga nazivali hromog Timura.

Činjenice govore da je samoproglašeni potomak Džingis kana, rođen 50 kilometara od Samarkanda, svoje buduće prestonice, za svoga vakta uspeo da pokori celu srednju Aziju, južnu Rusiju, Persiju, Mesopotamiju, Siriju i deo Indije, sve do Delhija. Na njegovom grobu, iznad ploče od crnog žada, zapisano je: Ovde počiva slavni i milostivi vladar. Na drugom mestu, ostao je njegov zavet, koji pokazuje pravu prirodu vladara koji je prema rečima njegovih biografa u svojim pohodima usmrtio na milione ljudi: „Kada vaskrsnem, svet će zadrhtati“. Mnogo kasnije i sovjetski naučnici će ovom drugom zaveštanju dati za pravo, ali o tome kasnije.

Timurov prvi susret sa Srbima bio je u bici kod Angore. Naime, u sudaru dve vojske 28. jula 1402. godine, u redovima poražene osmanske vojske, svojim viteštvom istakla se vojska despota Stefana Lazarevića, koja je posle Kosovske bitke bila u službi sultana Bajazita. Prema ovim ratnicima u neprijateljskom taboru, zbog njihove neustrašivosti, tatarski emir izraziće svoje divljenje. Zarobljeni Srbi iz vojske Stefana Lazarevića ostaće u Samarkandu da bi kao zanatlije i neimari podizali velelepna zdanja azijskog osvajača.

Timur, priča nam kustos muzeja, šepao je na jednu nogu, pa je ostala zanimljiva anegdota vezana za poraz Osmanlija posle bitke kod Angore. Naime, kada su zarobljenog i ranjenog sultana Bajazita uveli u šator Tamerlana, mongolski vođa se nasmejao. Na Bajazitovu opasku da se zarobljeništvo moglo i njemu desiti, Timur je odgovorio „Ne smejem se tebi, nego tome da je Alah odlučio da podeli svet između jednog koji šepa i jednog koji je ćorav.”

Nedaleko od mauzoleja tatarskog emira, nalazi se Registana, trg iz 10 veka sa tri medrese sagrađene pod pravim uglom. U 15. veku ovaj trg postaje stecište naučnika svih profila, a u učilištu osnovanom pod okriljem Mirza Ulug-bega, Timurovog unuka nastaju formule i proračuni sa kojim će se mnogo kasnije upoznati i Evropljani. Suzan Fatjan, Jermenka koja živi u Samarkandu i koja nam je otkrila mnoge njegove skrivene tajne kaže da je Ulug beg bio čuveni astronom i matematičar, izumitelj instrumenta za merenje zvezda, sekstantona, i zanesenjak u čijoj su se opservatoriji u Samarkandu vršila tajna i velika istraživanja.

Nije teško zamisliti kako se za jedan vek menja kamerna scena kamenog trga. Umesto konjanika kroz kapije i ulaze nestvarno lepih tirkiznih građevina, istrčavaju umetnici, astronomi, matematičari, tumači zvezda sa svitkovima ispisane hartije savijene pod rukom. Na ovom mestu nastale su prve astronomske tabele koje su kasnije postale model za izradu takozvanog Ulug begovog ili Mongulskog horoskopa. Od tog trenutka, u kodu ratnika, kaže Suzana, nešto se bitno menja. Oni postaju sanjari koji veličinu ne mere osvojenom zemljom nego nebom. U tom ključu treba razumeti i stihove Omara Hajame, samarkandskog polihistora, filozofa, matematičara, astronoma i pesnika: „Dan koji je proš’o nemoj ga hvaliti, sutra što će doći, nemoj ga žaliti, na nedošlom nemoj i prošlom graditi, grabi sada, nemoj veka svog traćiti!“

Šeh i Zinda (živi kralj) – deo je drevnog Samarkanda, svetilište i nekropola. Sa Suzanom obilazimo grobnicu Kusama ibn Abasa, rođaka proroka Muhameda koji je došao u Samarkand pre arapske invazije kao propovednik sa misijom da prevede zoroastrijance u islam. Njega kaže Suzana smatraju besmrtnim, i oko mesta njegovog počivališta mimoilaze se hrišćani i muslimani.

Isto je i na grobu proroka Danila. Nigde se, kaže Suzana, očiglednije ne odražava kosmopolitski duh Samarkanda. Istog proroka obožavaju i posećuju Jevreji, hrišćani i muslimani. U gradu postoje crkve, džamije i sinagoge, a ljudi neretko slave i muslimanske i hrišćanske i jevrejske praznike, razmenjujući poklone i hranu.

U pretprazničnom Samarkandu pripreme za proslavu Nove godine su u toku. Na ukrašenim jelkama upadljivo su najbrojniji porcelanski narovi. U znak Anahite, objašnjava Suzana, persijske boginje plodnosti, obožavane u Persiji i nekim delovima Azije. Boginja je uvek nosila nar u rukama, kao simbol bogatstva i plodnosti, i on je danas jedan od simbola Uzbekistana.

Za Samarkand nije dovoljan jedna dan koliko smo proveli u njemu. Samarkand zahteva da se u njemu živi, da bi se do kraja razumeo i usvojio. Boraviti u njemu znači duboko zakoračiti u istoriju koja još traje.

Orjentalni bazari u kojima islikana keramika u rukama veštog prodavca proizvodi najrazličitije zvukove, što odaje razliku u kvalitetu ali i ceni, žagor oko tržnica, kaftani se mimoilaze sa crnim manijama, žene u šarenoj uzbekistanskoj nošnji istrčavaju iz svojih dućana - slika je Samarkanda u 21. veku.

Lako ga je zamisliti i u 14, 15, 17. U starim delovima grada malo se šta promenilo. I ako vam ponude svileni persijski ćilim sa sertifikatom da može da leti- nemojte odmah podrugljivo odmahnuti rukom..

Za one koji ne veruje u čuda treba se vratiti na sovjetske arheologe s početka ovog teksta koji su pod rukovodstvom Mihaila Gerasimova stigli u Samarkand sa zadatkom da pronađu grob azijskog osvajača. Uprkos upozorenju sveštenstva da će odnošenje tela pokrenuti Timurovo prokletstvo, naučnici, nisu pokazali spremnost da veruju u bajke i otkopavanje grobnice je počelo 19. juna 1941. godine. Tri dana kasnije je počeo Drugi svetski rat. Kada su ostaci Timura ponovo sahranjeni u Samarkandu, ruski narod je trijumfovao u bici kod Staljingrada. Čuvar mauzoleja na pitanje da li je anegdota tačna, zagonetno odgovara: U bajkama je sve moguće, a Samarkand, pa znate, u neku ruku i jeste bajka.