EKONOMIJA

Energetska kriza otkrila šta stoji iza brige za čoveka

Aktuelna energetska kriza koja Evropi preti restrikcijama električne energije gotovo je naslikala kolika je nepouzdanost u obnovljive izvore, ali i to da iza tolikog insistiranja na njima u suštini stoji goli interes uvijen u oblandu brige za čoveka.
Sputnik
Ne pada sneg da pokrije breg nego da svaka zverka pokaže trag. Danas ništa tačnije od ove stare mudrosti. Evropi na početku zime preti restrikcija struje i smrzavanje zato što je pomislila da će se ogrejati na sunce i na vetar, kojih, međutim, tokom godine nije bilo u dovoljnoj meri. Zato je neke ogrejalo sunce tek kada su aktivirali rudnike uglja i penzionisane termoelktrane.

Šta stoji iza brige za čoveka

Niko nije toliko neuk da ne zna da su termoelktrane jedan od izvora emisije ugljendioksida, zagađivača vazduha koji štetno utiče na zdravlje ljudi. Da li smo, međutim, toliko neuki da ne shvatamo da takozvana zelena energija, dobijena iz vetroparkova i solarnih elektrana ne može tek tako, preko noći, da zameni postojeće izvore energije. Naravo da nismo.
Otkud onda toliko insistiranje centara moći na što skorijoj zameni izvora energije, koje je već u režiji EU preraslo i u kažnjavanje u vidu plaćanja taksi na proizvode koji dolaze iz zemalja koje ne ispunjavaju obaveze u skladu sa odlukama o klimatskim promenama. Tačnije ako je za njihovu proizvodnju korišćena prljava umesto zelene energije.
Tako je sve u redu ako je u proizvodnim pogonima korišćena struja dobijena iz vetroparkova. Što su vetrenjače proizvedene od čelika do koga se došlo prljavom proizvodnjom, to se, što bi rekla deca, ne pika. Kao ni to što je za proizvodnju solarnih panela potrebno mnogo kvarca i uglja, a kada se to zajedno topi, dobija se mnogo ugljendioksida.
Spasićemo planetu i time što ćemo umesto na benzin ubuduće voziti električne automobile. Samo nam još niko nije objasnio kako ćemo da bi punili baterije tu silnu struju dobiti iz vetra i sunca, ili vode, kada je ni sada nemamo dovoljno. A i da bismo napravili tolike baterije potreban nam je, na primer, litijum koji je sve samo ne zelen. Da ne pričamo o odlaganju istrošenih baterija koje spadaju u opasan otpad koji mora posebno da se tretira.
Pravo pitanje je zašto nema ulaganja u najmodernije tehnologije u termoelektranama kakvih ima i koje su emisiju ugljendioksida svele na minimum

Nemački moratorijum

„Činjenica je da je Nemačka pre dve godine stavila moratorijum na vetroparkove i sunčane panele zato što im je tako proizvedena struja povećala prosečnu cenu električne energije. Zbog toga se pre svega bunila industrija. Zato su stavili moratorijum koji se uopšte ne pominje. Oni su dobacili do osam, devet posto učešća te struje u ukupnoj proizviodnji pa su čak i to obustavili“, kaže za Sputnjik konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija.
Pravo pitanje je zašto nema ulaganja u stvaranje najmodernijih tehnologija u termoelektranama koja bi emisiju ugljendioksida svela na minimum i zaštitila kvalitet vazduha, što smo videli da je sasvim moguće. Ili zašto se ne ide na gas kao energent koji je sasvim blizu zelenoj energiji.
„Uopšte me ne čudi što se vrše sistematski i sistemski pritisci kroz birokratiju EU da mora biti ispunjena kvota od 27 posto učešća zelene energije. To prosto znači da mi moramo da subveniconišemo razvoj njihove industrije“, objašnjava Bušatlija.
On podseća da je prelazak na energiju iz obnovljivih izvora stopostotno zavisan od uvoza.

Razvijanje tuđih ekonomija

„Ako hoćemo da imamo vetropark moramo apsolutno sve da uvezemo, pa čak i cement koji bi koristili u pravljenju temelja na kome će biti ta turbina. Tako da praktično, bilo kakvo njihovo zagovaranje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora u zemljama u tranziciji znači nametanje razvoja tuđe ekonomije“, jasan je naš sagovornik.
On ukazuje i na „zanimljiv“ prilaz EU tom pitanju koji smatra krajnje licemernim. Oni koji u EU imaju dovoljno uglja da mogu da imaju stabilne energetske sisteme, koristiće ga do 2050, pa će tek posle da pogase termoelektane, dok se od drugih, pa i nas očekuje da to uradimo do 2030.

Licemerje Zapada

Istim licemerjem smatra i to što tri puta manji Montreal i Peking emituju istu količinu ugljen-dioksida u atmosferu, ali kanadski grad niko zbog toga ne apostrofira. Isto kao što se gašenje termoelektrana na ugalj zahteva od Kine, ali ne i od Amerike u kojoj ih ima oko 6500. I ne samo da njih ne spominju nego ni eksploataciju nafte iz škriljaca koja dovodi do nepovratnog zagađena enoromnih površina zemlje.
Ispunjavanje kvote od 27 posto učešća zelene energije nači da mi moramo da subveniconišemo razvoj tuđe industrije i gašenje svoje
Po oceni spoljnopolitičkog komentatora, dugogodišnjeg dopsinika iz Londona, Siniše Ljepojevića, iza ignorisanja realnosti da vetrenjače i solarna energija trenutno podmiruje samo osam posto svetskih potreba za energijom stoji politički projekat čiji se početak podudara sa opštom krizom zapadnog modela društva.
„To je jedan, zaista, ogroman projekat koji ima dva osnovna cilja. Prvi je jedna vrsta novog ekološkog kolonijalizma, gde Zapad, pošto gubi ekonomsku moć, pokušava da zadrži svoj status i vlada drugim zemljama kroz nametanje pravila o klimatskim promenama. Druga stvar je novac, jer kroz nametanje koncepta klimatskih promena nameću se i dodatni porezi celom svetu“, ističe naš sagovornik.

Politika i interes

Iza takvog projekta, po njegovoj oceni, stoji onaj ko stoji iza svega što se događa u savremenom svetu. To je ono što obično zovu duboka država, ali u osnovi stoje zapadne banke i finanijske institucije koje u stanju ekonomske krize i opadanja privredne aktivnosti na Zapadu ostaju bez značajnih prihoda i tako pokušavaju da namire svoje potrebe crpeći potencijale građana i država.
To naravno, dodaje on, ne bi bilo moguće bez podrške vladajućih struktura koje na kraju zavise od tih banaka.
Hiljade milijardi dolara je upumpano u projekte, a gde je veliki novac tu su i investicije, krediti, kamate i ogromni profiti, ali i politička uslovljavanja malih od strane velikih. Iza svega stoji politika i interes, bilo geostrateški, bilo ekonomski, zaključio je Ljepojević za Sputnjik.
Komentar