Opasan manevar EU ili kraj sulude politike: Šta se krije iza poslednjih signala Brisela prema BiH

Priznanje evropskog komesara za proširenje Olivera Varheljija, da je Inckov zakon odgovoran za aktuelnu krizu u BiH i deligitimizaciju OHR, o čemu je javnost izvestio britanski Gardijan, ne trpi prigovor ni međunarodnog prava ni zdravog razuma.

Međutim, ideja o prekrajanju zakona kao izraza želje bosanskih muslimana koju je komesar preneo svojim kolegama, uz objašnjenje da bi to mogao biti podstrek predstavnicima RS da u punom kapacitetu nastave rad u zajedničkim institucijama, budi sumnju da je ovde reč manje o otrežnjujućem priznanju EU, a više o novoj taktici Brisela i Vašingtona.

O tome da li EU menja svoje ciljeve ili samo strategiju delovanja u BiH, može li Varheljijevo "iskreno priznanje" biti uvod za prihvatanje gašenja institucije visokog predstavnika te da li resuverenizacija RS isključuje evrointegracije razgovaramo sa Aleksandrom Mitićem, predsednikom Centra za strateške alternative i Milanom Blagojevićem, profesorom Ustavnog prava i prvim sudijom koji je podneo ostavku na to mesto zbog usvajanja Inckovog zakona.

Taktičko manevrisanje EU

Analizirajući Gardijanovu vest, Mitić ukazuje na važnost činjenice da se po prvi put u zapadnoj javnosti govori o tome da je Inckova odluka generisala aktuelnu krizu u BiH, odnosno, prvi put se govori da geneza krize nije počela nekom nevoljom ili radikalizacijom od strane Milorada Dodika kako se govorilo i pisalo poslednjih meseci u zapadnim medijima što je za rezultat imalo agresivne poruke od strane mnogih evropskih političara.

Jasno priznanje EU da zbog odbijanja Dodika ali i Rusije i Kine, Kristijan Šmit nema odgovarajući legitimitet u BiH, smatra Mitić, upućuje da je reč više o taktičkom manevrisanju nego o suštinskom shvatanju da je zakon poput Inckovog apsolutno neprihvatljiv.

"Taktičko manevrisanje ima za cilj zaobilaženje blokade Šmitovog legitimiteta u BiH i uvlačenje Banjaluke, Kine i Rusije u određenu zamku. Međutim, dve stvari su ključne i dve strateške odluke su već donete, i u Banjaluci i u Pekingu i u Moskvi, a to je da je bilo kakav zakon poput Inckovog apsolutno neprihvatljiv, i drugo da je vreme visokih predstavnika u BiH gotovo. Ukoliko se odustane od ova dva strateška principa došlo bi do slabljenja pozicije i anuliranja odluke Rusije i Kine, koje su bile izuzetno angažovane po ovom pitanju, što je unelo određeni nemir u Briselu i Sarajevu. Mislim da je odluka o izmenama Inckovog zakona neprihvatljiva sa srpskog stanovišta jer je očigledno nepostojanje volje u Briselu i u Vašingtonu da se odustane od pritisaka na RS i formulacije određenih rešenja koja bi bila slična Inckovom".

Građani BiH kao podanici u srednjem veku

Profesor Ustavnog prava iz Banjaluke Milan Blagojević ostavlja prostor da Varheljijevo priznanje nije samo stvar političke igre, već i glas razuma EU koja je konačno shvatila da ovo što se radi u BiH jeste atak na državu i da sve što je dosad urađeno a naročito Inckov zakon o zabrani negiranja genocida predstavlja flagrantno gaženje međunarodnog javnog prava i unutrašnjeg prava BiH kao suverene države, članice UN.

"Mi živimo u 21. veku u državi, članici UN, u kojoj pojedinac hoće da njegova volja postane privatni zakon, i da državni organi počevši od Vlade i Parlamenta preko sudova primenjuju njegovu privatnu volju. To je kraj države, kraj vladavine prava i gaženje Povelje UN kao vrhovnog pravnog akta međunarodnog prava. Povelja UN jasno propisuje da UN, sve države članice UN, ne mogu i nisu ovlaštene da se na bilo koji način mešaju u pitanja koja po svojoj prirodi predstvljaju unutrašnja pitanja druge države. Da li će u nekoj suverenoj državi neko delo biti krivično delo ili neće, o tome može da odlučuje samo njen Parlament i niko drugi, u formi zakona", kaže Blagojević izražavajući uverenje da Gardijanov članak najavljuje kraj suludih projekata kojima su ljudi u BiH bili podvrgnuti poput podanika iz feudalnog srednjovekovlja.

Poništavanje Inckovog zakona je nešto bez čega se, smatra, ne može zamisliti relaksacija ustavno pravnih i političkih odnosa u BiH, a ukoliko do toga dođe moguće je razmišljati na temu relaksacije kompletnog stanja i ponovnog funkcionisanja institucija na nivou BiH.

"To će biti snažna poruka ne samo da je trijumfovala vladavina prava u BiH i da je omogućeno da ona bude vrhovna vrednost nego će to biti snažan signal kraja visokog predstavnika koji zaista posle takve reakcije EU, neće imati više podlogu da radi bilo šta od onoga što je radio ovde".

Evropeizacija ili resuverenizacija?

Na pitanje da li EU čak ukoliko ne samo redefiniše već i ukine Inckov zakon, ostavlja prostor RS za njenu najavljenu resuverenizaciju, Blagojević kaže da sve što preduzima RS na polju vraćanja svojih ustavnih nadležnosti je ne samo legitimno u moralnom i političkom smislu, već i pravno utemeljeno u odredbama Ustava BiH, kao vrhovnog pravnog akta BiH.

On podseća da Ustav BiH ni jednom, doslovno ni jednom, svojom odredbom ne zabranjuje entitetima da kada jednom prenesu svoje ustavne nadležnosti povuku saglasnost, raskinu sporazum i vaspostave svoje ranije prenete ustavne nadležnosti.

"Za takvu aktivnost entiteta njemu nije potrebna ni saglasnost entiteta sa kojim je zaključio sporazum niti je potrebna saglasnost bilo koje institucije na nivou BiH. Ustav BiH ništa od toga ne propisuje kao zabranjeno i kada se entitet povlači iz sporazuma o prenosu nadležnosti on time samo vaspostavlja svoju ustavnu nadležnost u granicama Ustava BiH, pa takva aktivnost ne može biti i nije ne samo napad na Ustav BiH nego ni napad na ustavni poredak BiH", zaključuje Blagojević.

U okolnostima kada se namere EU mogu iščitati samo iz Gardijanovog teksta u kojem se zapaženo mesto daje Dodikovom stavu da vlast nije ravnopravno raspodeljena i da je Inckovo nametanje zakona o zabrani negiranja genocida bio nedemokratski potez i glavni uzrok problema u BiH, teško je, smatraju sagovornici Sputnjika, zaključiti koji bi sledeći potez mogao da usledi.

Ukoliko je reč o pokušaju legitimizacije Kristijana Šmita, funkcije koja je što se tiče Banjaluke, Pekinga i Moskve, trajno ugašena onda je ovaj taktički potez - osuđen na neuspeh.