Jokić se za blog Maje Maćešić prisetio detinjstva i ne baš tako lepih momenata.
„Kad sam bio mlađi onda sam plakao stalno. Tad sam plakao i što sam mali i što sam gojazniji, tad sam imao više poraza, ali možda me je baš to dovelo tu, gde sam sada. Ja mislim da sam pobednik i da sam borac na terenu, bilo je i promašaja za pobedu, dosta puta sam bio i krivac, ali ne bih bio ovde gde jesam da toga nije bilo“.
Danas, iako je najbolji, ne govori sebi da je to.
„Ja sam baš sušta suprotnost tome, uvek mislim da je protivnik bolji od mene, imam samopouzdanja ali nemam tu drskost da kažem za sebe da sam najbolji. Mislim da me to nekako goni, želja da se nadmećem sa nekim i da ne mogu da prihvatim da sam bolji nego moram to i da dokažem. Ne znam da li sam ostao normalan, ali mislim da nisam ostao isti. Moraš da se promeniš da bi zaštitio sebe od svih faktora koji utiču na tebe, na tvoj i na život tvoje porodice. Sigurno neki ljudi misle za mene da sam arogantan ali ja se suštinski nisam promenio jer i dalje volim iste stvari koje sam voleo oduvek. Mislim da je teško sada da budem kao sav normalan svet, ali neka moja želja i cilj jesu da kada završim karijeru i prestane sve ovo je da kada se pojavim negde to neće više biti neka velika stvar. To je moja želja“.
Jokić, kaže, nikada nije želeo da bude najbolji.
„Deca uopšte ne treba da misle da treba da budu najbolji. Nekako, to nikad ne znaš. Jako je malo najboljih ljudi na svetu, u bilo kom zanimanju, i mislim da ne treba da opterećujemo decu sa time. Ja nisam želeo, a ni sad ne želim da budem najbolji. Mislim da se uspeh ne broji novcem i nagradama nego kvalitetnim ljudima oko sebe, ne opterećujmo decu medaljama. Ako uživaju u tome što rade, mislim da je to već jedan veliki uspeh“.
Kako je naveo, uspon u sam vrh nekada jako loše utiče na čoveka.
„Imao sam prilike da vidim primere iz svog okruženja, gde ne samo da su se apetiti povećali, nego ih je taj uspon povukao na dno. Zahvalan sam, jer je za mene porodica oduvek bila podsetnik svih moralnih vrednosti. Sve veze iz prošlosti koje sam sagradio sa prijateljima stvarne, nisu lažne. Lakše je bilo steći tada prijatelja, jer sada ne znam kome ja kakva namera“.
Upitan da svoj život opiše kroz pesmu rekao je da „ne postoji tako lepa pesma“.
„Volim tamburaše, taj stil muzike i taj stil života, pa neka bude „Već odavno spremam svog mrkova”, jer to je ipak moja ljubav od 12. godine. Ja i dalje mislim da ću na neki način biti konjar, i baviti se tim sportom, baš kao u toj pesmi, uh, tako bih i ja. Voleo bih možda da mogu malo više da provodim vremena sa konjima, odlazim da gledam trke ili da vozim“.
Jokić je rekao da su njegovi junaci iz detinjstva njegova braća, a otkrio i da je štala prvo mesto na koje ode kada dođe kući.
„Sedma godina već i svaki put stanem prvo tamo, ne znam ni ja zašto ali to je mesto na kome sam siguran i svoj“, zaključio je Jokić.