Ukrajinci planiraju da proizvode dronove – zašto je to opasno za Rusiju?

U Ukrajini počinje izgradnja fabrike za proizvodnju vojnih bespilotnih letelica, saopštio je predsednik države Vladimir Zelenski na paradi povodom 30. godišnjice Oružanih snaga Ukrajine. U suštini, ništa novo. Mediji su još u aprilu izvestili da Turska planira da pokrene proizvodnju drona „Bajraktar TB2“ u gradu Nikolajev. Napominjem, ove bespilotne letelice Kijev je prethodno kupio od Ankare i one su već korišćene u Donbasu.

Koliko je zaista značajan ovaj događaj?

Hajde da počnemo od toga da je sama proizvodnja dronova tehnološki mnogo lakša od proizvodnje borbenih aviona sa ljudskom posadom. Zbog toga se u ovoj sferi pojavljuju potpuno novi igrači koji su neočekivani za globalno tržište avijacije. Ranije je Tursku teško bilo nazvati ozbiljnim proizvođačem aviona, ali njene taktičke i izviđačko-udarne bespilotne letelice pokazale su se ne samo na izložbama, nego i u stvarnim vojnim operacijama tokom jermensko-azerbejdžanskog sukoba 2020. godine, i ne samo tada.

Upravo je „Bajraktar“ postao najbolja ilustracija toga kako nove kompanije u ovoj oblasti mogu ozbiljno da potisnu svetske proizvođače i da potencijalnim potrošačima pruže mnogo efikasnije i jeftinije rešenje za opremanje avijacije savremenim bespilotnim sistemima.

Ali zašto uporno pričamo o Turskoj kad se radi o Ukrajini?

Ukrajina je do 2015. godine samostalno i u saradnji sa Rusijom proizvodila avione. U sovjetsko vreme, Konstruktorski biro „Antonov“ koji se nalazi u Kijevu bio je poznat po proizvodnji najvećih svetskih transportnih aviona poput An 22 „Antej“, An-124 „Ruslan“ i An-225 „Mrija“. Prekid odnosa sa ruskom avio-industrijom koji se dogodio 2014. godine, doveo je do toga da je proizvodnja novih aviona praktički svedena na nulu. Ali, naravno, postoji proizvodni potencijal i iskustvo u organizovanju avijacione proizvodnje u Ukrajini.

Osim toga, ukrajinska kompanija „Motor sič“ je proizvođač motora za sve tipove aviona. Ovo je uspešna firma koja se bavi uglavnom izvozom.

Vredi podsetiti da su ove godine „Motor sič“ i državno preduzeće „Ivčenko progres“ potpisali ugovor o isporuci motora za bespilotne letelice „Akinči“ i „MIUS“ sa turskom kompanijom „Bajktar Makina“.

Generalno, ukrajinski dronovi će sigurno biti opremljeni sopstvenim motorima, a to je veliki plus. Sa svim ostalim će ići nešto teže.

Pitanja na koja ne znamo odgovor su sledeća: da li će ukrajinska fabrika organizovati sklapanje drona sa već gotovim delovima koji su proizvedeni u Turskoj uključujući u taj proces samo svoje motore, ili će uspeti samostalno da proizvede bar deo komponenti za bespilotnu letelicu ili uopšte kompletnu proizvodnju?

Problemi mogu nastati ukoliko se odluči za drugu ili treću varijantu, jer Ukrajina ne proizvodi mnogo komponenti za buduće dronove, iako u teoriji može da savlada njihovu proizvodnju.

Stručnjaci ističu da bi to moglo da se uradi na bazi kompanije „Antonov“, iako je ona zapravo bankrotirala i zaglibila. Ovo je zaista tako, a sa druge strane za proizvodnju „Bajraktara“ nisu potrebni kapaciteti „Antonova“ jer za ove dronove i ne treba veliki kapacitet.

Generalno gledano, Ukrajina ima potencijal. Da li će za ovu odluku biti dovoljna politička volja i resursi? Hoće li zemlja imati dovoljno snage da se suprotstavi korupciji, koja predstavlja jedan od glavnih problema države i koja nikako ne doprinosi ulasku Ukrajine na svetsko tržište bespilotnih letelica.

Ukoliko ne govorimo o izvozu, već o sopstvenim potrebama ove države, onda je činjenica da dronovi neće moći da zamene vojnu avijaciju, a Kijev će se pre ili kasnije suočiti sa problemom zamene lovaca, jurišnih aviona, višenamenskih aviona, helikoptera i transportnih aviona.

S obzirom na prekid odnosa sa ruskim vojno-industrijskim kompleksom, Kijev mogu da zainteresuju evropske, američke, a verovatno i kineske bespilotne letelice, ako za njih bude bilo dovoljno novca. Ali zbog činjenice da će neke od zadataka avijacije poput izviđanja i udara obavljati dronovi, kao i zbog modernizacije i remonta Ukrajina može sama pokušati da maksimalno odloži rokove koji su neophodni za zamenu flote aviona.

Mislim da se opšte potrebe ukrajinskih oružanih snaga mogu proceniti na 200-300 dronova, jer bi toliki broj mogao da obezbedi mogućnost izvođenja vojnih operacija bez posade čak i najvećeg intenziteta.

Postoji stručno mišljenje da je svrha tursko-ukrajinske „bespilotne“ saradnje jednostavno želja Ankare da dobije tehnologiju punog procesa za pravljenje avionskih motora za svoje dronove. Turska ima proizvodnju koja je prilagođena komponentama za avionske motore, ali ne može da uspostavi proces proizvodnje po sistemu „ključ u ruke“, mada bi želela da takvu proizvodnju ima na svojoj teritoriji.

Teorija u kojoj Ukrajina igra ulogu „krave muzare“ ima pravo da postoji, međutim, čini mi se da je Ankari mnogo lakše i jeftinije da jednostavno sarađuje po ovom principu sa Kijevom. Zašto? Jer, na primer, Kina, koja je imala dovoljno sredstava, potrošila je trideset godina na uspostavljanje proizvodnje sopstvenih avionskih motora, dok Turska nema ni toliko vremena, a ni novca.

Inače, Ankara je imala određenih problema kada je Kanada ukinula dozvole za izvoz bespilotnih tehnologija u Tursku zbog sukoba u Nagornom-Karabahu gde su korišćeni „Bajraktari“.

Međutim, turska strane je tada uveravala da, kako oni kažu, sve delove za bespilotne letelice mogu da proizvedu u svojoj zemlji.

Da li potencijalni ukrajinski dronovi predstavljaju pretnju Rusiji? Očigledno da ne, ukoliko analiziramo rezultate udara bespilotnih letelica ilegalnih oružanih formacija na sirijsku vazdušnu bazu Hmejmim koju štiti ruska protivvazduhoplovna odbrana.

Mere odbrane od dronova su dobro poznate: potrebna je sveobuhvatna organizacija PVO uz učešće radara i protivvazdušnih kompleksa nekoliko ešalona odbrane.

Najzad i nešto apsurdno. Negde na internetu pominjala se tvrdnja da je „Barjaktar“ 100 odsto ukrajinski i da je prodat Turskoj zbog nedostatka novca za sopstvenu proizvodnju.

Ovu hipotezu ostavljam da analiziraju oni koji vole viceve iz serije „Adam i Eva su bili Ukrajinci“.