Srpski arheolozi, antropolozi, bioarheolozi i informatičari predvođeni prof. dr Sofijom Stefanović, uz podršku Nacionalne platforme „Srbija stvara“, napravili su naučni podvig i stvorili biokinetički model, vernu, „živu“ kopiju lica drevnog stanovnika Lepenskog vira. Prvi su uspeli da razviju analitičke procese i uz pomoć informacija skrivenih u kostima, napravili su virtuelnog čoveka koji se ponaša isto kao onaj koji je živeo pre 10 milenijuma.
Đerdapska starina predstaviće se svetu u životnom dobu od 55 godina, koliko je imao uoči smrti. Njegovo lice pokazivaće sva osećanja, od radosti, preko ljutnje do dosade, kao i u vreme dok je lutao Đerdapskom klisurom, malim rajskim vrtom u tada hladnom svetu. Dunavska oaza oko Lepenskog vira bogata biljnim i životinjskim svetom i što je najvažnije, ribom, tada je davala mogućnost da se svakodnevno i relativno lako dođe do hrane. Blagorodno proširenje Đerdapske klisure između Miroča i Treskavca promenilo je istoriju Evrope u doba mezolita, na prelazu između starijeg u mlađe kameno doba, jer je prvi put zadržalo na jednom mestu večne lutalice, lovce-sakupljače. Oni su se docnije, u neolitu, izmešali sa došljacima pristiglim sa Egeja i iz Anadolije, čime je počela saga čudesne civilizacije Lepenskog vira, koju je od 1965-1970. otkrio veliki srpski arheolog akademik Dragoslav Srejović.
On je utvrdio da je Lepenski vir jedno od najstarijih staništa u Evropi na kojem su se gajile pripitomljene životinje. To je učinila jedinstvena neolitska ljudska zajednica koja je napravila urbanizovano naselje i podelila zanimanja, pa su neki daroviti Lepenci tako imali mogućnost da stvore prve monumentalne skulpture na svetu. Za nauku je tada bila misterija šta se tu dešavalo u mezolitu, ko su bili stameni ljudi čvrste skeletne građe koji su ovde živeli uoči „neolitske revolucije“? Gde su nestali, kada su prostor osvojili gracilniji, neolitski stanovnici?
Profesor Srejović je naslutio da bi tajnu moglo da razreši oko 500 skeleta žitelja Lepenskog vira iz mezolitsko-neolitske tranzicije. Tako velika nekropola iz ovog maglovitog perioda evolucije ne postoji više nigde u Evropi.
Tadašnje naučne metode nisu mogle da daju odgovore, ali veliki naučnik je dalekovido pretpostavio da se ključ tajne krije u drevnim kostima. One su sačuvane na Odeljenju za arheologiju na Filozofskom fakultetu, a dokaz da je Srejović bio u pravu sada su dali njegovi naslednici, tim koji predvodi prof. dr Sofija Stefanović, jedan od osnivača Laboratorije za bioarheologiju.
Ovi naučnici se nisu zadovoljili standardnim rezultatima analiza, već su odlučili da uz pomoć informatičkih tehnologija koje se koriste u industriji video-igara „vaskrsnu“ ljude iz daleke prošlosti. Prof. dr Sofija Stefanović je za „operaciju oživljavanja“ odabrala izuzetnog pojedinca čiji je neouobičajen način sahrane u sedećem stavu, na prekrštenim nogama kao u meditaciji, fascinirao i akademika Srejovića. On je pretpostavio da je taj snažni muškarac, visok 178 centimetara i težak oko 70 kilograma imao posebnu ulogu u zajednici lovaca-sakupljača, jer su u drevnim civilizacijama tako sahranjivani šamani, u svojoj sredini smatrani vidovnjacima i isceliteljima.
„Prvo smo uradili sve standardne analize skeleta da bismo razumeli koliko je on bio star, od čega je bolovao, čime se hranio“, kaže prof. Stefanović.
Zatim je Jugoslav Pendić, sa Instituta „Biosens“ u Novom Sadu, uradio 3D skeniranje lobanje koje je omogućilo da se na trodimenzionalnom štampaču izradi savršena kopija lobanje na kojoj smo mogli da radimo fizičku rekonstrukciju. Isprintani model smo odneli u Švedsku kod Oskara Nilsona, vrhunskog stručnjaka za rekonstrukciju lica koji forenzičkim metodima pravi mišić po mišić i meka tkiva. Zatim je skenirano rekonstruisano lice i taj digitalni model je prebačen u „Meta hjuman“ tehnologiju koju je razvio „Epik gejms“. Milica Tomić iz Beograda je bila zadužena za pokretanje prvog biokinetičkog modela u „Unril endžin“.
Kopija lica čoveka koji je živeo pre 10.000 godina pokazuje istu mimiku kakvu je imao naš lovac-sakupljač zahvaljujući tehnologiji zasnovanoj na poređenju topografije njegove lobanje sa stotinama hiljada drugih ljudskih lica iz baza podataka. Sintezom podataka dobijaju se precizne koordinate kretanja mišića i mekih tkiva lica, koje prepoznajemo kao grimase.
„Ovom tehnologijom smo napravili model koji može da pokazuje sve emocije“, kaže prof. Stefanović. „Dugotrajnijim istraživanjima moći ćemo čak da utvrdimo i dubinu glasa. To znači da ćemo, kada budemo rekonstruisali ljude iz epoha u kojima znamo kojim su jezikom govorili, moći zaista da čujemo kako oni govore!“, rekla je ona, pišu Novosti.
Profesorka Stefanović ističe da je ovo ozbiljan evolutivni momenat za nauku i uopšte za razumevanje prošlosti:
„Do sada smo prošlost uglavnom videli kroz predmete, bilo da je reč o piramidama, ili o posudama u muzeju. Mi smo to promenili. Primenom našeg postupka pruža se mogućnost da muzeji potpuno izmene postavke i da u njima možete da vidite kako izgledaju ljudi koji su te predmete stvarali i da imate neku vrstu interakcije sa njima, da prošlost postane živa.“
Virtuelni drevni Đerdap
Oživljeno lice đerdapskog lovca-sakupljača iz mezolita je tek početak mnogo veće priče, kaže prof. dr Sofija Stefanović:
„Sada radimo na skeniranju svih drugih kostiju, jer nameravamo da napravimo biokinetički model cele indvidue i da ga stavimo u ekosistem Đerdapa, da rekonstruišemo biljni i životinjski svet i objekte koji su tada postojali. Ovo je početak jer sada imamo mogućnost da celokupnu prošlost stavimo u virtuelni prostor i omogućimo ljudima da preko monitora stupe u svet od pre nekoliko hiljada godina.