Evropa pred EU suicidom: Suverenističke snage se spremaju da zaustave marš ka ivici provalije
Zajednički nastup nacionalističkih i evroskeptičnih partija u Evropskom parlamentu legitiman je i legalan oblik institucionalnog otpora rastućoj težnji Brisela da zatre nacionalni suverenitet i sposobnost nacionalnih država Evrope da odlučuju o sopstvenoj sudbini. Ovo je pokušaj da se zaustavi marš ka ivici provalije, smatraju sagovornici Sputnjika.
SputnikU okolnostima kada se u pojedinim zemljama EU gotovo kao delikt mišljenja tretira pitanje opravdanosti prihvatanja stotine hiljada migranata, ideja o zajedničkom delovanju 16 suverenističkih stranaka na nivou Evropskog parlamenta deluje kao poziv za borbu u kojoj neće biti kompromisa.
Podsetimo da je platforma o zajedničkom nastupu dogovorena u Varšavi na skupu kojem su pored poljskog premijera Mateuša Moravjeckog i šefa vladajuće poljske stranke Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog učestvovali i mađarski premijer Viktor Orban, šefica francuskog Nacionalnog saveza Marin le Pen i šef španskog Voksa Santjago Abaskal. Takođe, Varšavskom samitu prisustvovali su i predstavnici evroskeptičnih partija iz Italije, Danske, Grčke i Austrije.
Šta je zajedničko tim partijama, imaju li one dovoljno snage da promene karakter EU i kako objasniti da najveći otpor neoliberalnim vrednostima pružaju zemlje bivšeg Sovjetskog lagera?
Bernard Levi — paradigma evropskog establišmenta
Glavni problem stranaka u desnom delu spektra političke scene u evropskim zemljama, kako objašnjava spoljnopolitički analitičar Srđa Trifković, jeste taj da one bivaju sistematski demonizovane od strane mejnstrim medija i establišmenta koji u većini tih zemalja apsolutno dominira javnim diskursom.
„To je slučaj sa Alternativom za Nemačku, koja je formalno podvrgnuta političkom nadzoru. To je slučaj i u Francuskoj, gde likovi poput vazda javno prisutnog Bernarda Levija, profesionalnog srbofoba, marksiste iz mladosti i učenika Žak Pol Sartra, koji je sada evoluirao u neku veličinu i koji jednu trećinu Francuza koji su glasali za Marin le Pen na prošlim izborima otpisuje kao rasiste i maltene divljake vredne uništenja“, kaže Trifković, dodajući da je u slučaju Austrije stvar još komplikovanija jer smo bili svedoci jednog smišljenog i od strane obaveštajnog aparata režiranog uništenja u političkom smislu te reči, prvo Štrahea pa potom i umerenog kancelara Kurca, za koga niko ne može da kaže da je pripadao ovom izrazito evroskeptičnom i naciji okrenutom društvu.
Njihovo okupljanje, ocenjuje Trifković, u ma kom institucionalnom formatu bilo, nije utopističko, jer je normalno da se istomisleći ljudi okupljaju da bi proizveli bolji sinergetski efekat, nego svako sam za sebe.
Nastavni program za male Mađare i Poljake
U savremenoj Evropi koja je pod totalitarnom šapom levog kvaziliberalnog i progresivističkog političkog pokreta oličenog u nemačkoj stranci Zelenih, koju Trifković kategoriše kao najgnusniju na evropskoj sceni, zajednički nastup druge struje je savršeno legalan i legitiman pokušaj sprečavanja suicida Evrope koji diktira Brisel.
„Ove partije povezuje zajednička težnja ka očuvanju suvereniteta sopstvenih nacionalnih država i odbojnost prema Briselu kao otuđenom centru moći, u kojem neizabrani birokrati sa debelim platama provode vreme smišljajući kako da pretvore EU sastavljenu od suverenih zemalja u hiperdržavu postmodernog tipa, u kojoj će oni moći da diktiraju koje su kvote migranata koje svaka država mora da primi i gde će oni odlučivati kakav je nastavni plan i program koji mali Mađari i mali Poljaci moraju da uče u svojim školama.“
Dogovor o zajedničkom nastupu u EP, profesor Časlav Koprivica takođe vidi kao reakciju stranaka, snaga, odnosno građana čiji je glas na stubu srama.
„Na ovaj način oni pokazuju solidarnost i šalju poruku antinacionalnim snagama da i oni mogu solidarno da deluju, da shvataju da im se interesi poklapaju i da je reč o rehabilitovanju demokratskog procesa kao takvog. Jer ako se nastavi sa ovom tendencijom nipodaštavanja ljudi koji se nalaze s one strane koda političke korektnosti, odnosno oni koji su iznad tog koda, onda će faktički taj sistem sam sebe da uruši.“
EU na silaznoj putanji
Indikativno je, kaže, u istorijskom smislu to što se pokazalo da ne postoji evropska javnost, kao što ne postoji ni evropski jezik ni evropska otadžbina i da je taj proces rasta stepena sraslosti, kohezije među pojedinim državama EU prošao svoj vrhunac i da se nalazi na silaznoj putanji.
„Mi ćemo pratiti rehabilitovanje principa nacionaliteta i zasebnih država, a to se pokazalo značajnim usled krize izazvane najezdom migranata, koja je pokazala da nadnacionalno središte EU nije kadro da se sa tim nosi. Države koje su branile princip suverenosti kao Mađarska i Poljska, uz zamerke koje se mogu dati vladajućem antiruskom šovinizmu u Poljskoj, stavljene su na stub srama“, kaže profesor Koprivica, podsećajući kako je nedavno predsednik poljske vlade bio stavljen doslovno u magareću klupu dok su ga raznorazni poslanici u EP prozivali na način koji je izazivao osećaj gorčine.
Da li je u okolnostima kada su neototalitarnim režimima neoliberalne levice na raspolaganju mehanizmi kontrole moguće promeniti karakter EU, Trifković kaže da ne bi nagađao na tu temu, ali da je ovo svakako pokušaj da se zaustavi marš ka ivici provalije.
Bivše zemlje Sovjetskog lagera otporne na liberalizam
Kao apsurdno, ali savršeno istinito Trifković zapaža da zemlje koje su pripadale bivšem Sovjetskom lageru imaju daleko veći stepen sposobnosti odbrane od smrtonosnih infekcija postmodernog liberalizma, nego zemlje hedonističkog i egoističkog kapitalizma koje su još od šezdesetih naovamo proglasile individuu kao suverenog kreatora sopstvene sudbine.
„Sećam se anegdote kada sam davno leteo iz Evrope za Čikago sa Amerikancem koji mi je rekao da je u ovoj fazi svog života budista. Pomalo cinično sam primetio da u sledećoj fazi može da bude musliman ili animista ili neopaganski višebožac, na šta je odgovorio — videćemo.“
Duh Istočne i Zapadne Nemačke
S druge strane, bivše zemlje Sovjetskog lagera imale su, kaže, paralelno s jedne strane vlast sastavljenu od partijskih lakeja Moskve, a s druge strane društvo manje-više netaknuto od strane te vlasti.
„Posle Mađarske revolucije 1956. režimi u istočnoj Evropi digli su ruke od nade da će indoktrinirati svoje narode. Najvidljiviji primer bila je Poljska, u kojoj je sve vreme komunističke vlasti Crkva imala izuzetno snažnu i uticajnu ulogu i u kojoj običan svet nije davao pet para za parole vladajuće partije. Slično se dogodilo i u Istočnoj Nemačkoj ograđenoj žicama, gde vidimo da je u državama Saksonija i Tiringija koje su deo bivšeg DDR-a, Alternativa za Nemačku najsnažnija politička opcija sa 23, 24 odsto glasova, a da je druga u Brandeburgu, koji je takođe pripadao DDR-u.“
Ova stranka je, kaže, u Zapadnoj Nemačkoj slabo kotirana, jer je to deo Nemačke koji je pripadao zapadnoevropskom, individualističkom liberalnom konsenzusu.