Šta je pozadina istorijske poruke pape koja se do sada nije čula iz Vatikana

Nekadašnji ambasador Srbije u Vatikanu nije iznenađen papinim izvinjenjem. On podseća da je prvi korak ka ekumenizmu, skidanje uzajamnih anatema pape Pavla šestog i carigradskog patrijarha Atinagora 1963. godine, izazvao težak otpor na obe strane, posebno na pravoslavnoj.

„Nikada ta ekumenistička ideja koja postoji zapravo nije uhvatila dubok koren. Međutim, ovo što je aktuelni papa izrekao u vidu izvinjenja, makar ne u toj meri i tim intenzitetom, nije rekao nijedan poglavar rimokatoličke crkve do sada“, ističe Vladeta Janković.

On dodaje da je, očekivano, izvinjenje Katoličke crkve dobro primljeno u nekim krugovima u Carigradu, pa i u samoj Grčkoj, u zvaničnoj crkvi, ali da u Rusiji, u dobrom delu pravoslavnog sveta, nije ostavilo neki utisak.

„Izvinjenje bi eventualno moglo biti osnov za stvaranje zajedničkog fronta u odbrani od militantnog islama, ali raskol ostaje onakav kakav je bio“, kaže Janković.

Upitan kako je došlo do velikog izvinjenja, da li je ovo možda lična odluka pape koji se pokazao kao do sada najnekonvencionalniji čovek Vatikana ili je reč o dobro smišljenom potezu Svete stolice, naš sagovornik kaže da u svakoj crkvi, kao i u svakom društvu, postoji tvrda linija, ali i oni koji su otvoreniji za saradnju. Tako je i u Katoličkoj crkvi, dosta toga zavisi od momenta, u kom trenutku koja od te dve struje je jača.

„U ovom trenutku rekao bih da je jača liberalna struja, ne samo zahvaljujući papi Franji koji je, ne zaboravimo, Južnoamerikanac, jezuita, a oni su danas jako levo orijentisani, na izvestan način su skoro na pozicijama marksizma. Sa druge strane, a to je vrlo važno, imate onoga ko je na čelu vatikanske administracije. Sekretar Pjetro Parolin je vrlo blizak ekumenističkoj ideji. To znam iz saradnje s njim, on je bio zadužen za nas u vreme kada sam bio ambasador. U više mahova sam ga čuo neposredno, a on je danas vodeća ličnost u izvršnoj politici Vatikana. Kada se poklope te dve okolnosti, time se može objasniti ovaj istup pape“, kaže Janković.

On dodaje da iz vida ne treba izgubiti još jedan element, uticaj Carigradske patrijaršije koja je vrlo bliska Vatikanu, daleko bliža nego bilo koja druga pravoslavna crkva.

Ipak, otpor prema papinom izvinjenju, pa i samoj poseti Grčkoj je evidentan. Janković podseća da se u toj zemlji pored reakcija zvanične Pravoslavne crkve na čijem je čelu mitropolit, može čuti i reč ekstremista, starokalendaraca koji su najtvrđa moguća linija u pravoslavlju.

„Treći element koji nije nimalo za potcenjivanje je monaštvo, pre svega svetogorsko, ali i iz drugih brojnih manastira, koje je uvek vrlo radikalno. I danas je na Svetoj gori manastir Esfigmen koji drži crnu zastavu na pola koplja sve vreme, na pročelju mu piše ’pravoslavlje ili smrt‘. To je njihova deviza, oni apsolutno neće da znaju za bilo kakvo približavanje Katoličkoj crkvi i ekumenističkoj ideji. Otuda je jedan deo javnosti u Grčkoj tako reagovao“, kaže Janković i dodaje da je siguran da su s tim računali i zvanična grčka crkva i Sveta stolica.

Vladetu Jankovića smo pitali i u kojoj meri globalna politička kretanja i brzina u donošenju krucijalnih poteza utiču na život Crkve i ovakve odluke.

On kaže da nije siguran da je ideja o ubrzavanju dobro zasnovana, jer se mnogi od tih poteza povuku, ali se i preispituju i relativizuju, pa radikalni zaokreti retko opstanu i Crkva to dobro zna.

„Ako postoji konzervativna i duboko u tradiciji ukorenjena ustanova, to je Rimokatolička crkva. Tu su promene jako spore, nema govora da bi, recimo, pontifikat jednog pape nešto promenio što je sama suština. To je kao neka amplituda u toku vekova, smenjuju se periodi otopljavanja, ublažavanja i jakog pritiska i čvrste linije. Te stvari uopšte, ali i ovu savremenu politiku, pojavu koju ste uočili, treba gledati u istorijskoj dijahronoj perspektivi, to su procesi koji se ponavljaju ciklično“, zaključuje Janković.