Pevačica prepoznatljivog glasa i načina pevanja, koja će održati solistički koncert 22. decembra u Kombank dvorani i dalje kaže da sređuje utiske sa koncerata održanih pred ruskom publikom. Na jednom od njih, pred državnim vrhom Rusije u Moskvi, nastupala je u pratnji hora Aleksandrov. O tom iskustvu za Sputnjik ističe:
„Tek kada to prođe i kada dođeš kući shvatiš gde si bio. Ja sam zaista imala sreću da nastupim sa legendarnim horom Aleksandrov i da pevam na Armijskim igrama u Moskvi. Osećaj je bio božanstven, baš kao i na nastupu sa Crnomorskom mornaricom na Krimu, godinu dana pre Moskve. Bilo bi lepo da se to nekad u budućnosti ponovi“, kaže Jelena.
Šta to ima ruska muzika što muzika iz drugih krajeva sveta nema?
-Znam svega nekoliko pesama na ruskom. Međutim, pesma koju smo mi pevali je bila specijalno rađena za tu priliku. Ona je više kao neki vojni marš. Ja sam je naučila napamet i otpevala je. Rusi su bili oduševljeni mojim akcentom i sve vreme su pričali sa mnom na ruskom, ubeđeni da ja govorim ruski. I mada razumem samo po neku reč, shvatila sam šta žele da me pitaju. Kad je o Rusima reč, mislim da je ključna ta njihova srčanost u svemu što rade, u pevanju, a gledajući neke Ivanove projekte, rekla bih i u glumi. Jednostavno se daju do kraja, bez kalkulacije ovde ću malo manje, ovde ću sada više. Ne, oni su potpuno srčani i mislim da je to lepota njihove umetnosti.
S kojom emocijom pripremate beogradski koncert?
-I u emociji je mnogo toga drugačije nego pre. Čini mi se da smo svesniji i trenutka u kom se nalazimo i trenutka u kom držimo koncert. Zato me posebno raduje što imam mogućnost da radim svoj posao, jer to nažalost nije bio slučaj u prethodnih godinu i po dana. Neizmerno se radujem tom 22. decembru kada ćemo se ponovo družiti publika i ja.
Pevačica Jelena Tomašević na konferenciji za medije uoči koncerta u Kombank dvorani
© Sputnik / Maša Radović
Kako ste osmislili ovaj nastup, da li će se pojaviti neki specijalni gost?
-Još uvek ne znam, a i da znam, ne bih vam rekla! (smeh) Biće novijih pesama koje su izlazile prethodnih godina, ali i starih sa prvog i drugog albuma. Još nisam odlučila da li ću premijerno izvesti neku pesmu sa novog albuma… Međutim, ono što je najvažnije je to što znam da će publika doći da peva sa mnom sve te pesme i da neće izostati ta jedna lepa razmena emocija posle koje svi odlazimo srećni kući.
Rekli ste da je u pripremi još novih pesama. Kako se pandemija odrazila na Vaš rad?
- Radila sam nove pesme i privodim kraju novi album za koji su pesme pisali Sergej Ćetković, Leontina, Aleksandra Milutinović, Goran Kovačić, Mahir Sarihodžić, Darko Dimitrov, Maja Sar… Radujem se tim novim pesmama i nadam se da će proći kao pesme „Diraj mi usne“ ili „Sve ispočetka“.
Koliko je teško ostati popularan, a biti svoj?
-Teško je, ali ja ne umem drugačije. Biti dosledan sebi i biti to što jesi, mislim da nema cenu. Trendovi dođu, prođu i ne treba ih pratiti po svaku cenu.
Kroz čitavu Vašu karijeru negujete izvorni zvuk. Koliko je važno čuvati i prenositi tradiciju srpske izvorne muzike?
-Na svim koncertima obavezan je deo posvećen izvornim ili nekim narodnim pesmama koje obradim u svom aranžmanu. Ali na tu temu bi trebalo da se konkretnije angažujem i to će sigurno doći. Kad si mlađi to nije prioritet niti te naročito zanima, ali kako vreme prolazi, zapravo sve više shvataš koliko je to naše nasleđe nepresušno, prelepo i šaroliko, i koliko pruža mogućnosti za obrade i za prezentacije. Na to posebno obrate pažnju naši ljudi u inostranstvu, više nego oni iz regiona. Imala sam priliku da nastupim u skandinavskim zemljama gde nije bilo naših ljudi, a gde je publika predivno reagovala na te izvorne obrade. Ponosna sam na taj deo mog rada i verujem da će toga u budućnosti biti više.
Vaš suprug, glumac Ivan Bosiljčić, voli često i da zapeva. S obzirom na to da snima u Rusiji, da li izvodi i ruske pesme?
-Ivan divno govori ruski, ali i peva neke manje poznate ruske pesme. Nagovaram ga da nešto od toga snimi, jer mislim da je autentičan u tome.
Kako izgleda život sa umetnikom u kući, vaša ćerka je takođe okrenuta muzici, svira klavir…
-Svako ima slobodu da radi šta želi. Tako i naša ćerka Nina. Ona je želela da upiše klavir. Vežba sama po svom osećaju, ne opominjemo je. Ako želi time da se bavi, ona će naći put da se u tome ostvari, ali ako ne želi, neću je terati. Svakako sam tu da je podržim da se bavi muzikom i da razvija svoje darove, ali na kraju će ona odlučiti šta će biti njen životni poziv. Svi smo tu jedni za druge da damo savet, da pitamo za mišljenje, ali na kraju svako od nas uradi onako kako misli da treba.