Žive mašine: Veliko otkriće koje menja budućnost — hoće li ksenoboti krenuti u biološki rat

Ovako za Sputnjik veliko otkriće naučnika u Americi, razmnožavanje ksenobota, komentariše doktor molekularne biologije Branka Rakić iz razvojno-istraživačkog Instituta za veštačku inteligenciju u Novom Sadu.

Ova mlada naučnica doktorirala je u Beču na oblasti epigenetika, bavila se toksikologijom u farmaceutskoj industriji. Radila je i u konsultantskoj kompaniji koja je pružala usluge istraživačkim centrima u SAD, pa joj projekat minijaturnih bioloških robota nije nepoznat.

Rakićeva kaže da ksenobote u suštini ne možemo da nazovemo postojećim terminima, jer zapravo nisu živi organizmi, ali nisu do kraja ni roboti, zato ih definiše kao „žive mašine“.

Ona objašnjava da se prave od ćelija izolovanih iz embrione žabe. To su vrlo male ćelije, prečnika milimetar, a naučnici u Americi sada su uspeli da ih spoje. U jednom ksenobotu nalazi se, kaže, od 500 do hiljadu živih ćelija.

„To su embrionske ćelije, od njih mogu da nastanu najrazličitije ćelije u našem organizmu, od njih nastaje koža, srce, kosti. Naučnici koji su došli do otkrića rade na njima mikrooperacije, spajaju ih. Na početku, u momentu spajanja, formiranja tih struktura, bili su sferični, a kasnije su računari, veštačka inteligencija, rekli da je mnogo bolji oblik bubrega, Pekmena. Kako su ih spojili, ćelije su spontano počele da se transformišu, to je prirodno, kada dođu u kontakt sa vazduhom i drugim materijama oko njih. Jedan deo ćelija se transformisao u ćelije kože, koje su dale strukturu organizmu, a drugi su srčane ćelije koje su omogućile pulsiranje, njihovo kretanje“, objašnjava Rakićeva.

Ona dodaje da se minijaturne biološke mašine kreću linearno i kružno, ispituju okolinu i imaju životni vek koji nije tačno definisan, ali je u studiji naznačeno da bi ako se koriste u farmaceutskoj industriji, mogle da žive sedam dana, a zatim bi se degradirale.

Naša sagovornica dodaje da ova ideja nije nova u farmaciji, a projekat se generalno zove „ciljano isporučivanje lekova“. Lek je najvažnije dovesti na tačno mesto delovanja, što bolje ciljate tkivo, brža je i veća mogućnost izlečenja, odnosno, manja doza leka, pa i njegova toksičnost, štetno delovanje na druge organe.

Isto važi i za vakcinu, ona mora dobro da se „namesti“ da ne šteti organizmu, već da radi tačno na mestu gde treba da deluje.

„Zamislite sistem kao što su ksenoboti u obliku bubrega, koji pritom imaju i neki džepić u koji se smesti taj lek, oni mogu ciljano da se transportuju do nekog organa i faktički — oni da vam daju lek. Pritom se razgrađuju posle sedam dana i nisu nimalo štetni za ljudski organizam. Što bolje ciljano dajemo terapiju, veći je njen uspeh. Isto važi i za vakcinu, pošto i kod nje moramo da zaštitimo određeni molekul, da se u međuvremenu ne degradira, treba ga takođe što efikasnije dovesti do mesta gde će izazvati imunološku reakciju antitela.“

Rakićeva dodaje da naučnici sada pokušavaju da što bolje modeluju ove minijaturne biološke mašine, da bi imale što veću efikasnost. Za sada je važno što su našli način da se, uslovno rečeno, reprodukuju, jer, ne treba zaboraviti, ipak nisu u potpunosti živi organizmi.

„Neko od kolega ih je uporedio sa sakupljačem lego kocki koji pravi nove lego kocke. Oni idu i skupljaju preostale stem ćelije, spajaju ih u novi organizam, na isti način na koji su oni stvoreni, na koji su ih naučnici napravili“, kaže Rakićeva i dodaje da je otkriće velik iskorak, ali i da je samo rešenje dostavljanja leka na ciljano mesto verovatno još daleko.

Komentarišući kritike da „živi roboti“ mogu da budu iskorišćeni kao biološko oružje, a javnost je uzbunila činjenica da je projekat delimično finansirala DARPA, agencija američkog Ministarstva odbrane za napredne istraživačke projekte, naša sagovornica kaže da u nauci uvek postoji opasnost.

Ona podseća da je ideja nuklearne energije u startu bila ideja čiste energije koja neće zagađivati, a iskorišćena je za pravljenje nuklearne bombe. Dodaje da bi zao um svašta mogao da smisli na osnovu kretanja i razmnožavanja ksenobota, sve do svemirskih patogena koji će napadati organizam.

„Na toksikološkim konferencijama na kojima sam bila, uvek je bila prisutna i američka odbrana, naučni centar američke vojske, uz objašnjenje da oni rade na prevenciji napada biološkim oružjem, a ne za razvoj biološkog oružja. E sad, šta se tamo radi, to mi ne znamo, ali zato postoji regulativa. Moramo da verujemo i moramo da tražimo regulative za sve. Ne treba da kočimo razvoj nauke iz straha. Treba da je podržimo, uz stroge regulative, da znamo koje su granice“, kaže naša sagovornica iz Instituta za veštačku inteligenciju.

Ona dodaje da upravo zbog opasnosti, u ovakvim projektima treba da učestvuju ljudi iz svih sfera nauke, uključujući i sociologe. Na sreću, kaže, sistem je napravljen tako da su naučnici uglavnom ljudi koji imaju plemenite ideje, tim poslom se ne bave da bi stvarali milione, već zbog opšteg dobra.