Toliko tu ima dragocenih saznanja i podataka i toliko je to još uvek jedan nedovoljno iscrpljen rudnik, kaže za Sputnjik psiholog Žarko Trebješanin.
U godini kada svet obeležava dva veka od rođenja najvećeg psihologa među piscima, Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, Trebješanin podseća da je i pre čuvenog Rusa bilo velikih pisaca koji su dobro poznavali čoveka i ljudsku prirodu: grčki tragičari, Dante, Šekspir… Ali u novijoj istoriji ipak niko kao Dostojevski. Zbog toga je ruski književnik za našeg sagovornika „džin među piscima“, kada je o psihologiji reč.
Džin među piscima psiholozima
„On je pre svega izuzetno oštrovid posmatrač koji ima izuzetan sluh i dar za introspekciju, za samoposmatranje. Ali on nije samo čovek koji ume da uoči i opiše, nego je neko ko na umetnički način odlično tumači one najskrivenije ljudske motive, nesvesne i potisnute. U tom smislu Dostojevski anticipira Frojda, ali i druge dubinske psihologe kakvi su Jung, From i mnogi savremeni psihoanalitičari“, kaže za Sputnjik Žarko Trebješanin.
Za uvek prisutnu nedoumicu odakle takva veština piscu koji u naučnom smislu nije ovladao psihologijom, Trebješanin kaže da predstavlja večito pitanje o tome koji su putevi saznanja jednog pisca i otkuda ta saznanja.
„Ona očigledno nisu naučna, ali nikako ih zbog toga ne treba potceniti, jer to su drugi i drugačiji vidovi saznavanja psihološke stvarnosti. Ako uzmemo mitologiju i religiju, videćemo da tu imamo izvanredne uvide koji su različiti od naučnih uvida. Književnost se suštinski bavi čovekom i njegovom sudbinom, samim tim i pitanjem ljudske duše, ljudske prirode, emocija… To su za nju nezaobilazna pitanja, samo je, u odnosu na nauku, drugačiji njen pristup i jezik. Zato se i ne čini bitnim da saznamo šta je sve Dostojevski čitao i koliko je on suštinski znao iz psihologije“, napominje Trebješanin.
Kad je Dostojevski pisao, Frojd bio mladić u sazrevanju
Naš sagovornik podseća da je u vreme kada je Dostojevski stvarao svoja dela, Frojd bio mladić koji je tek sazrevao.
„Kao veliki pisac, Dostojevski je na svoj način u romanima izgrađivao jednu vrlo koherentnu ‘teoriju‘ ličnosti i čovekove duše, moglo bi se reći čak i psihopatološku teoriju. Uz to je posedovao i izvanrednu moć imaginacije, sposobnost da duboko zaroni u sebe i da to sve analizira. Uostalom, i Frojd je imao tu sposobnost samoanalize i o tome je dosta i pisao“, podseća Trebješanin.
O sličnostima i razlikama između ova dva genija kaže:
„Frojd je kao naučnik imao potrebu da sve podatke proverava, konceptualizuje i da naučnim jezikom to dokaže. Ali i Frojd je, i ne samo on, iskazivao izvesno divljenje prema velikim piscima i čak na neki način sa žaljenjem govorio da do onog što je velikim piscima nadohvat ruke, što mogu sa lakoćom da saznaju, naučnici dolaze mukotrpnim i teškim radom koji podrazumeva proveravanje, analizu, definisanje. Ali ne mislim da je to stopostotno tačno, jer i umetnici se dosta muče dokazujući uverljivost svoje umetničke vizije.“
Raskoljnikov — uzor za teoriju o jednom tipu ličnosti
Na pitanje u kojim psihološkim kategorijama i tipovima ličnosti danas možemo sresti junake Dostojevskog i da li je recimo Raskoljnikov ono što savremena psihologija zove granična ličnost, profesor Trebješanin otkriva da je upravo Raskoljnikov odličan primer kako Dostojevski otkriva nešto što Frojd kasnije uobličava u teoriju o jednom tipu ličnosti, a to su „zločinci iz osećanja krivice“.
„Kada čitate ’Zločin i kaznu‘ i ako znate Frojda, vama se čini da je Frojd upravo na osnovu tog romana sve shvatio. Ili obrnuto: Dostojevski opisuje Raskoljnikova kao da je predvideo buduće Frojdovo tumačenje. A o čemu se tu radi? Na primeru Raskoljnikova i njegovog ubistva babe-zelenašice, ali i izvođenja čitavog tog ubistva, vidite da je on sve pažljivo planirao, a onda kao da je samog sebe sabotirao. Raskoljnikov nosi onaj upadljivi šešir, zaboravlja da zatvori vrata dok vrši pljačku i ubistvo, kasnije te stvari koje je opljačkao ne skriva nego ostavlja u stanu… Ostavlja dokaze, krvavu odeću… Šta sve to govori? Govori da Raskoljnikov u stvari ima jedno veliko, ali nesvesno osećanje krivice. On zločin ne čini iz koristoljublja, kao što on svesno misli, niti da bi pokazao da je natčovek. Čini ga da bi na neki način dobio kaznu i da se tom kaznom iskupi od osećanja krivice. Frojd je dao jedan sjajan naučni opis tog tipa karaktera, ali Dostojevski je pisao kao da je sve to znao. Naravno, nema tu nikakve mistike, mislim da su obojica uspeli da uoče tu crtu kod nekih ljudi. Dostojevski je to maestralno opisao na konkretnom slučaju, a Frojd je dao ono što je naučna teorija“, zaključuje Žarko Trebješanin.
U Sputnjikovoj emisiji „Ljubinka Milinčić: Moj pogled na Rusiju“ poslušajte i zašto je Dostojevski cenio Srbe: