Najprestižnija fudbalska nagrada otišla je u ruke Argentincu, a njegov najveći rival u toj trci bio je napadač minhenskog Bajerna.
U konačnom zbiru glasova Mesi je dobio 613, a Levandovski 580, iako je opšti utisak da iza sebe ima sezonu u kojoj je zabeležio bolje rezultate od bivše legende Barselone i aktuelnog člana Pari Sen Žermena.
Levandovski je u kalendarskoj godini postigao 47 golova na 44 utakmica za klub i reprezentaciju, bio je najbolji strelac u Bundesligi, Ligi šampiona i Kupu Nemačke te direktno pomogao svom timu da osvoji istorijsku triplu krunu, trijumfovavši u sva tri takmičenja.
Uz to, dobio je nagradu FIFA za najboljeg igrača, a Frans fudbol, uticajni magazin koji je pokrovitelj Zlatne lopte uveo je nagradu za najboljeg strelca, kako bi delimično ispravio nepravdu.
Ali, slaba je vajda od toga.
„Levandovski je zaslužio Zlatnu loptu isto koliko i trofej za najboljeg strelca jer je godinama nastupao na apsolutno najvišem nivou. Čestitke Mesiju, ali čak i bez Zlatne lopte Levandovski je odavno stigao na Olimp fudbalskih velikana“, rekao je legendarni golman Oliver Kan.
Svoj stav je izneo i Lotar Mateus.
„Uz dužno poštovanje Mesiju i ostalim konkurentima, Levandovski je zaslužio nagradu. Godina ima 12 meseci, a ne samo onaj u kom je Mesi imao najveći uspeh. Ja sam navijač Mesija, ali on ne blista na terenu. Iskreno, ja ne razumem ovaj svet“, rekao je Mateus.
Glavni razlog za nagradu Mesiju, pretpostavlja se, je činjenica da je sa Argentinom osvojio Kopa Amerika, ali je jasno i da je tokom kalendarske godine imao paklene trenutke, pre svega u Barseloni koju je napustio, a ne proslavlja se ni u redovima PSŽ.
Mesi je tokom govora rekao da je Levandovski zaslužio Zlatnu loptu, ali – prošle godine kada ona nije dodeljena pošto je sezona u većini liga prekinuta zbog pandemije virusa korona.
Pravda je trebalo da bude zadovoljena ove godine, ali nije i postoje razlozi za to koji počivaju u načinu glasanja.
Kao kriterijumi navedeni su individualni i timski uspesi u kalendarskoj godini 2021, dalje talenat i sportski duh igrača, a zatim i ukupna karijera igrača.
Što se prvog tiče – Levandovski je imao za klasu bolju godinu od Mesija, a o stepenu sportskog duha je gotovo izlišno govoriti ako se u obzir uzme način na koji je Argentinac otišao iz „svoje“ Barselone pravo u prebogati Pari Sen Žermen.
Uz sve, biračko telo je „široko“, toliko da gotovo sve države sveta imaju pravo glasa, a jasno je i da fudbalsko znanje u svima nije na jednakom nivou i sasvim je izvesno da se temelji na ličnom utisku, a ne na jasnim činjenicama.
Povrh svega, uvođenje nove nagrade za najboljeg strelca i dodeljivanje iste Levandovskom dovoljno govori o tome da Frans fudbol nije čiste savesti zbog svoje odluke i da je trebalo nekako sve „ublažiti“.
Ali, ponovićemo – slaba vajda, a blamaža ostaje da se pamti.