Iako broj poginulih partizana na Kadinjači sto puta prevazilazi broj poginulih Nemaca, iako otpor Radničkog bataljona nije zaustavio nemačko napredovanje prema Užicu, to ne umanjuje njihov junački doprinos i žrtvu, kaže istoričar Predrag Marković za Sputnjik, povodom 80. godišnjice bitke na Kadinjači.
Mit o Kadinjači kao mit o partizanskim Termopilima
Ta bitka postala je prvi mit Narodnooslobodilačke borbe, koji može da se poredi sa mitom o Termopilskoj bici – jer, pred nadmoćnijim neprijateljem nalazila se mala grupa boraca rešenih da se ne povuku i da do zadnjeg pruže otpor.
Tog 29. novembra 1941, Užička republika, prva slobodna teritorija u pokorenoj Evropi koja je bila veća od teritorije Belgije, bila je na izdisaju pod pritiskom nemačkih divizija, od kojih su neke čak povučene sa Istočnog fronta. A Radnički bataljon bio je određen da pokuša da zaustavi Nemce da uđu u Užice – svi borci su izginuli. – poginulo je 233 borca, uključujući komandanta Andriju Đurovića, komandanta Užičkog odreda Dušana Jerkovića i političkog komesara Posavskog odreda Boru Markovića. Nemci, nasuprot tome, imali su dva poginula i jednog ranjenog.
„Ne zaboravimo da se tu uglavnom radilo o šegrtima. U Radničkom bataljonu, nekoliko boraca su majstori i stariji, ostalo su deca koji su dali živote za odbranu svoje republike. To što nisu ubili više Nemaca, zar im to treba zameriti“, pita se Marković.
Tom žrtvom, Radnički bataljon je ušao u mit. A stvaranju mita, dodaje naš sagovornik, pomogla je i umetnost. Kao što je Desanka Maksimović opevala masakr u Kragujevcu, tako je Slavko Vukosavljević opevao Kadinjaču, dodaje on.
„Velika pesma je kodifikovala Kadinjaču kao mitsko mesto našeg sećanja“, kaže Marković.
U posleratnom periodu Kadinjača je bila predstavljana kao moralna pobeda, što i jeste bila – uzvišeni moralni čin, dodaje on.
„Heroizam nije stvar koja može da se izmeri nekim učinkom; heroizam je spremnost na najvišu žrtvu“, zaključuje Marković.
Mit o Kadinjači – mit o žrtvovanju za budućnost jugoslovenskih naroda
Mit o Kadinjači počeo je da se stvara još za vreme rata, kaže istoričar Ljubodrag Dimić.
„Onog momenta kada je ta žrtva pala, nesumnjivo da je partizanski pokret imao potrebu da osmisli mit o Kadinjači, mit o žrtvama, mit o žrtvovanju za budućnost jugoslovenskih naroda“, objašnjava on.
Učvršćivanju mita o Kadinjači doprineli su i sami Nemci, koji su mrtvo telo Dušana Jerkovića doneli u Užice, gde su ga na lomači spalili. Međutim, pošto ga nisu pretresli, dve bombe u njegovim džepovima su eksplodirale. Na simboličan način, Jerković se i mrtav borio protiv okupatora.
Nakon što su nemačke trupe ušle u Užice, partizani se povlače u Sandžak, pa u Bosnu, gde biva formirana Prva proleterska brigada. Proleterske brigade nosile su slavu izginulih na Kadinjači, kaže Dimić.
„Tako se taj mit, sa glavninom partizanskih snaga preneo u BiH i stigao do Bihaća, a na neki način našao je svoje mesto kao žrtva za budućnost otadžbine i u odlukama koje će biti donošene tokom 1942, 1943, bilo da se radi o Fočanskim i Krajinskim propisima, bilo da je u pitanju prvo ili drugo zasedanje AVNOJ-a. U svakom slučaju, sve će to postati deo jedne mitologije pokreta koji je 1945. stupio na vlast i kao takvo formiraće svest brojnih generacija koje su se školovali u godinama posle 1945“, navodi on.
U posleratnoj jugoslovenskoj mitologiji, bitka na Kadinjači zauzimala je posebno mesto – poema Slavka Vukosavljevića opevala je heroizam boraca, školski programi, bez obzira da li se radilo o istoriji ili nekom drugom društvenom predmetu, Kadinjaču su stavljali u sam vrh važnih događaja vezanih za Narodnooslobodilački pokret.
Na kraju, i samo mesto na kome se neravnopravna bitka između nemačkih divizija i partizana odigrala, postalo je mesto hodočašća i obavezno u svim programima đačkih ekskurzija. Tome je doprineo i spomen kompleks koji je, od skromne kosturnice izgrađene 1952, 1979. izrastao u kompleks koji se sastojao iz tri celine – amfiteatar Užičke republike, aleju Radničkog bataljona i visoravan slobode.