.jpg){kind=link}
Mesta udara meteorita naizgled je lako naći, jer ostavljaju kratere u zemljinoj površini. Međutim, nije uvek tako. Ponekad su mesta udara sakrivena slojevima prašine, zemlje i vegetacije tokom protoka vremena. Sada su naučnici, zahvaljujući magnetnoj anomaliji u Novom Meksiku, našli način da ih otkriju.
Magnetizam na mestu udara 10 puta manji
Meteori ulaze u Zemljinu atmosferu brzinom do 72 kilometra u sekundi, ali usporavaju tokom prolaska kroz nju zbog trenja sa slojevima atmosfere. Tako nastaje i sjajno svetlo koje vidimo na nebu kada meteor postane meteorid (meteor koji je u atmosferi). Zbog tog trenja, neki od meteorida sagore, dok se neki smanje i udare u Zemljinu površinu, postajući meteoriti.
Prilikom udara, stvara se krater, ali i drugi geološki procesi, kao što su visoke temperature, visok pritisak, izbacivanje čestica velikom brzinom, i to sve u istom trenutku, piše „Sajens alert“.
Tokom sudara stvara se i plazma, u kojoj su atomi razbijeni u elektrone i pozitivne jone.
„Kada se dogodi udar, radi se o ogromnoj brzini. Ta brzina dovodi do toga da se kinetička energija pretvara u toplotu, isparenja i plazmu“, kaže geolog Ginter Kletečka sa Univerziteta Aljaska Ferbanks.
Naučnici su u Novom Meksiku otkrili da je upravo plazma na čudan način promenila magnetizam stena na mestu udara, te da je zbog toga on bio 10 puta slabiji nego što je uobičajeno, stoji u naučnom radu objavljenom u naučnom časopisu „Sajantifik riport“.
Struktura stena koja ukazuje na udar meteorita kod Santa Fea u planinama Sangre de Kristo
Tragovi magnetnih metala u sedimentima tokom geološke istorije poravnali su se sa linijama Zemljinog magnetnog polja i tako ostali zarobljeni u stenama. Radi se o veoma maloj stopi magnetizma, koja se može izmeriti tek specijalnom geološkom opremom.
Plazma napravila „magnetni štit“
Kada dođe do udarnog talasa, kao što je udar meteorita, magnetizam stena opada, jer namagnetisani delovi stene preuzmu dobar deo energetskog udara.
„Udarni talas proizvodi energiju veću nego što je energija koja zadržava namagnetisanost u pojedinačnim magnetnim česticama“, navode naučnici u svom radu.
Uobičajeno je da stene posle prolaska udarnog talasa vrate svoj nivo namagnetisanosti, ali se u mestu udara čija se starost procenjuje na čak 1,2 milijarde godina, a nalazi se kod Santa Fea, nedaleko od puta 475 u planinama Sangre de Kristo, magnetizam nikada nije vratio.
Naučnici veruju da je plazma napravila „magnetni štit“ koji drži namagnetisane čestice u takvom stanju da ne mogu da se poravnaju sa Zemljinim magnetnim poljem, pa je namagnetisanost 10 puta manja nego što je uobičajeno.
Ovo otkriće moglo bi da pomogne naučnicima u otkrivanju drugih mesta udara meteorita gde je plazma mogla da izazove sličan efekat, iako na površini Zemlje nema jasnih tragova da je do udara došlo.