Ovo su neka od pitanja koja postavlja američki istoričar Džošua A. Sanborn u knjizi „Apokalipsa imperije, Veliki rat i razaranje Ruskog carstva“, koju je objavio Službeni glasnik.
Apokalipsa imperije, Veliki rat i razaranje Ruskog carstva
Džošua A. Sanborn, profesor istorije na Lafajet koledžu u Istonu, u Pensilvaniji, uobličava i osvetljava događaje u Rusiji i na Istočnom frontu tokom Prvog svetskog rata, ukazujući na globalne geopolitičke procese koji se protežu kroz čitav 20. vek.
Koristeći savremenu istoriografsku metodologiju, autor se oslanja na istraživanja građe pohranjene u najvažnijim arhivima i bibliotekama kako SAD, tako i Rusije, pružajući čitaocima uvid u lične istorije nepoznatih učesnika u Prvom svetskom ratu, vojnika, medicinskih sestara i drugih ljudi čije su pojedinačne sudbine bile neodvojivi deo globalne istorije.
„Želeo sam da vaspostavim ljudskost bezglasnih muškaraca i žena, koji se u postojećim istorijama ovog rata predstavljaju isključivo kao arhetipovi primitivnih ruskih seljaka – vojnika, ili kao napaćene žrtve modernog rata“, navodi autor.
Prema njegovim rečima, većina inicijalnih arhivskih istraživanja bila je posvećena otkrivanju njihovih priča kroz policijske izveštaje, cenzurisana pisma, telegrame oficira, memoare i dnevnike.
„Tek kasnije, kada sam počeo da pišem članke zasnovane na ovim istraživanjima, jasnije sam video sled događaja koje sam opisivao. Na taj način se javila jedna drugačija vrsta istorije, ona koja je povezivala vojno nasilje, pad države, urušavanje društvenog poretka i kraj carstva u jedan preklapajući, ali uzročno-posledični niz“, ističe Džošua A. Sanborn.
Autor primećuje da je ovaj proces zapanjujuće sličan globalnom istorijskom procesu nestanka velikih imperija 20. veka, zbog čega je odlučio da prekomponuje projekat kako bi naglasio da su apokaliptična iskustva kroz koja je Rusija prošla tokom Velikog rata i Građanskog rata, predstavljala ranu fazu dramatične, ali bolne globalne istorije.
Rusija – večita misterija za zapadne istoričare
Istoričar Dmitar Tasić, koji je preveo ovu knjigu, ističe da za Džošuu A. Sanborna, kao i za većinu zapadnih autora, Rusija predstavlja misteriju u koju neprekidno pokušavaju da proniknu.
„Neverovatno je koliko se zapadni svet bavi Rusijom, koliko ima centara za istočnoevropske, ruske, postsovjetske studije, koliko ima časopisa koji se bave tom tematikom. To svedoči o potrebi da se pronikne u veliku tajnu, a da li to rade uspešno ili neuspešno nemoguće je oceniti“, smatra Tasić.
Prema njegovim rečima, Džošua Sanborn s pravom zaključuje da je Rusija, čak i kao transformisana država, kroz Sovjetski Savez, koji je nastao na potpuno drugačijim ideološkim i svim drugim osnovama, nastavila da živi kao imperija.
Zaboravljeni front i nepoznata istorija
Naučni saradnik Instituta za strategijska istraživanja, pukovnik Dalibor Denda, smatra da je knjiga Džošue A. Sanborna zapadnom čitaocu interesantna pre svega zato što baca svetlo na zaboravljeni front i nepoznatu istoriju.
„Zbog preranog izlaska Rusije iz rata usled revolucije i zbog sovjetske države koja je stajala nasuprot tadašnjem zapadnom svetu, događaji na Istočnom frontu ostali su nepoznanica kako za zapadne istoričare, tako i za zapadnu publiku. Ova knjiga zapadnom čitaocu na pristupačan način opisuje događaje na Istočnom frontu od 1914. pa do kraja Građanskog rata u Rusiji“, ističe Denda.
Za čitaoce u Srbiji, prema njegovoj oceni, zanimljivo je to što Sanborn ovaj period u istoriji Ruskog carstva sagledava kao deo dekolonizacije, procesa koji je počeo u 19. veku, a kao jedan od ključnih izazova s kojima se rusko carstvo suočilo pred svoju propast autor vidi nacionalizam, kako kod neruskih naroda, tako i kod samih Rusa.
„Velikoruski nacionalizam bio je odgovor na centripetalne sile koje su se unutar carstva javile s razvojem nacionalne svesti pre svega kod elita neruskih naroda, Jermena, Poljaka, baltičkih naroda, Finaca. Odgovor ruskog carstva i ruske elite od osamdesetih godina 19. veka s velikim reformama usmerenim na modernizaciju društva, predstavljale su neku vrstu rusifikacije imperije, kroz sistem obaveznog školstva, kroz opštu vojnu obavezu, kroz administraciju koja sve više postaje ruska u svim delovima carstva, a sve manje lokalna“, ističe Denda.
U drugom delu knjige autor se bavi urušavanjem same imperije i uticajem rata na krizu državnih institucija, koja počinje posle velikog poraza na Istočnom frontu 1915. godine, nakon gubitka takozvane Ruske Poljske, delova Ukrajine, Belorusije i Pribaltika i reke izbeglica koja je krenula u istočne delove ruskog carstva.
„Sanborn na samom početku odaje pohvalu ruskoj imperiji i njenom načinu vladanja, ističući da za razliku od ostalih kolonijalnih sila Rusija uspeva da inkorporira sve te narode u državnu zajednicu pre svega zahvaljujući savezu s lokalnim elitama koje su uključene u sistem. S razvojem nacionalizama lokalne elite, međutim, više nisu jedini predstavnici potčinjenih ili inkorporiranih naroda i čitava ta situacija postaje sve složenija“, ocenjuje Denda.
„Ljudi su prolazni, Rusija je večna“
Autor u poslednjem delu knjige slika mehanizme revolucije, odnosno delovanje liberala koji su uticali na to da dođe do privrednog i organizacionog kolapsa same imperije.
„On zaključuje da je revolucionarna država koja nastaje posle građanskog rata na neki način ipak predstavljala obnovu imperije, doduše, na drugačijim osnovama. To nije samo njegov utisak, nego utisak koji je tridesetih i četrdesetih godina počela da deli i 'bela' emigracija. O tome možda i najbolje svedoči naš Miloš Crnjanski u 'Romanu u Londonu', koji se u vreme sopstvene emigracije tokom i nakon Drugog svetskog rata družio dosta s ruskom emigracijom i koji kroz reči grofa Nikolaja Rodionoviča Repnina govori o tome kako 'Rusija nikad nije bila veća i uticajnija nego u tom sovjetskom periodu' i završava jednom upečatljivom rečenicom 'Ljudi su prolazni, a Rusija je večna'. Upravo to bi mogla da bude i poslednja poruka ove knjige“, zaključuje Denda.