O odlasku jednog od najdražih saučesnika u sopstvenom književnom životu, Đogo kaže da je naša kultura izgubila čoveka vanredne erudicije i energije. I pre svega hrabrosti tolike da ga čak ni moćni Brežnjev nije mogao zaustaviti u pohodu na književnu istinu.
Brežnjev tražio od Tita da zaustavi „tog belogardejca“
„Saša je veoma često komunicirao sa ruskim savremenim piscima, sretao se sa njima, gostovao u Rusiji. Govorilo se da je, kada je objavio veliku dvotomnu antologiju ruske poezije 1971. godine u Prosveti, Brežnjev intervenisao kod Tita lično, tražeći od njega da zabrani knjigu ‘tog belogardejca‘. Saša mi je pričao da je on to kasnije i proveravao i da je to doista tačno“, otkriva Đogo.
To što je među našim savremenicima bilo malo ljudi poput Petrova, Đogo potkrepljuje uverenjem da je u toj ličnosti bilo nečeg renesansnog: bavio se gotovo svi književnim žanrovima, ulazio u sporove u kulturi, najčešće o književnosti.
„Bio je angažovani intelektualac. To se najbolje pokazalo u onim burnom godinama između ‘80-ih i “90-ih, kada je bio predsednik UKS i kada su te polemike na kraju jedne epohe i na početku druge bile veoma žive. Iza njega će ostati velika praznina, budući da je on takoreći poslednji od književnih kritičara i teoretičara književnosti sa kojima su i sama književnost i tumačenje podignuti na novi, viši nivo“, kaže Đogo.
On podseća da je uz Petrova kao izvanrednog znalca književnih teorija i modernih strujanja u književnosti išao čitav niz mlađih kritičara, okupljenih oko Instituta za književnost i listova i časopisa koje je on uređivao.
Aleksandar Saša Petrov
© Foto : Sputnjiku ustupio Vojislav Danilov, Večernje novosti
Branio književnost i u vunenim vremenima
„Petrov je bio pokretač i glavni urednik ‘Književne istorije‘, u vreme kada se cela kulturna i književna atmosfera formirala oko ‘Književne reči‘ i ‘Književnih novina‘ i oko institucija kulture kao što su Dom omladine, SKC i delimično Kolarac. Tada sam bio urednik književnog programa u Domu omladine, i znam kada je i kako ko od njih ulazio na književnu scenu. Saša je bio jedan od najvrednijih i deo te vodeće grupe, zajedno sa Đorđijem Vukovićem i Ljubišom Jeremićem.“
On ne zaboravlja ni kako je Petrov i u onim „vunenim vremenima“ branio i Đoga i njegovu knjigu. Kako je branio – književnost.
„To je bio prvorazredni hrabar čin. Bio je među onim retkim koji su se oglasili u to vreme. Saša je objavio taj svoj tekst o mojoj knjizi 10. septembra 1981. godine u ‘Književnoj reči‘, nekoliko dana pre nastavka mog suđenja koje je bilo 16. ili 17. septembra. Taj se afirmativni tekst o ‘Vunenim vremenima‘ pojavio pre nego što je završeno prvo suđenje. Zna se da sam tada osuđen na dve godine, ali je meni njegov tekst znatno pomogao u odbrani, kao i tekst Nade Popović i Jovice Aćina… Ta dva tri teksta na neki način su bacila drukčiju vrstu svetla na tu knjigu i tu kampanju koja se bila razbuktala i koju nisu zaustavili, ali je jesu osvetlili sa neke druge strane. Saša je u svemu tome učestvovao braneći književnost, mene, ali i sve one koji su tada mogli malo da se oslobode straha, da se osvrnu iza sebe i vide da je u toj vrsti procesa literatura, iako su pisci izlazili ranjeni, uvek bila pobednik“, seća se Đogo.
On podseća da je Petrov jedinstven i po tome što je u biografiji spojio Rusiju, Srbiju i Ameriku, ali i po tome što su glavne karakteristike tog spoja bile pravdoljubivost i rodoljubivost.
Otkrio Dučićeve pesme za koje se nije znalo da postoje
„Pored toga što je bio jedan od pokretača inicijative da se Dučićevi zemni ostaci vrate u njegovu rodnu zemlju, Saša je u ‘Amerikanskom srbobranu‘ otkrio i nekoliko Dučićevih pesama za koje uopšte nismo znali da postoje. Pronašao ih je i uz komentare objavio u jednoj knjižici. Zahvaljujući njemu te su pesme kao dodatak ušle u Dučićeva Sabrana dela u šest tomova koje je svojevremeno objavio „Rad“.
Aleksandar Saša Petrov
© Foto : Sputnjiku ustupio Vojislav Danilov, Večernje novosti
O tome da je reč o neponovljivom književnom znalcu, naročito kada je o poeziji reč, najbolje svedoče snaga dvotomne antologije ruske poezije koja je, prema Đogovom mišljenju, promenila na neki način sliku i predstavu o savremenoj ruskoj poeziji, naročito onoj nastaloj posle drugog svetskog rata.
„Za jedan deo te ruske poezije koji se nije uklapao u socrealizam i koji je ostajao po strani, Saša je bio više nego pravedan, više nego dalekovid pa je u svoju knjigu uvrstio znatan broj tih pesnika – Jevtušenka, Ahmadulinu, Voznesenskog, Okudžavu… Gotovo svi su gostovali u Beogradu, Saša je bio njihov neposredni prevodilac i to je zaista bilo nezaboravno“, podseća Đogo.
U procepu između dve književnosti – srpske i ruske
Na pitanje da li je Petrov kao autor 11 zbirki poezije, četiri romana, 12 naučnih monografija, pet antologija (o prevodima i uredničkom radu u časopisima da ne govorimo) bio prepoznat u srpskoj kulturi i da li ga je ta kultura na pravi način nagradila, Gojko Đogo nema dilemu:
„Kao pesnik Saša Petrov je ostao u procepu između srpske i ruske književnosti, i nije dobio zasluženu cenu. Mnogi su ga pre svega tretirali kao izvanrednog tumača . Ali, Saša je iza sebe ostavio grandiozno delo, ali ono nije dovoljno vidljivo. Nisu se pojavila njegova sabrana dela i mislim da je to posao koji bi izdavači morali da urade“, kaže naš sagovornik.
U želji da objasni koliko Petrova do poslednjeg dana nije napustila ta prepoznatljiva energija, Đogo otkriva kako je u poslednjem razgovoru, samo nekoliko dana pre smrti, Petrov govorio o svom tekstu posvećenom Popi.
„Pre samo mesec dana napisao je tekst na neki način simboličnog naslova ‘Vasko Popa, pesnički početak i životni kraj‘. Na kraju tog teksta Saša kaže da je poželeo da parafrazira početne stihove Popine pesme ‘Odlazak‘. Vasko kaže: ‘Nisam više tu/ s mesta se nisam pomerio/ ali tu više nisam‘. A Saša parafrazira: ‘Nisam više tu/ s mesta sam se pomerio/ ali tu i dalje jesam‘. Preminuo je u petak, u noć, oko 10 sati, a u utorak mi se javljao i kazao da nije još dobio ‘Književne novine‘ u kojima je trebalo da bude objavljen taj tekst. Bio se tek vratio iz bolnice, rekao mi je da su mu lekari kazali da oni više nemaju tu šta da rade i da je sada sve u božjim rukama… I da se svaki trenutak možemo rastati. Ali on je uspeo i da mi prepriča ceo svoj tekst o Popi, nestrpljiv da ga ugleda u ‘Književnim novinama‘… Za tu energiju i hrabrost često smo u šali govorili da to može da ima samo neki ludi Rus i da to kod Srba ne biva. Naravno, to je bila samo šala, ali da je bio takav čovek – u to nema sumnje. Sada se preselio na nebesa, neka mu Gospod otvori rajsko naselje.“