Roman „Omama“ Slobodana Vladušića ovenčan je nagradom „Beskrajni plavi krug“ za najbolji roman na srpskom jeziku 2020/21 koju dodeljuju Matica srpska i udruženje „Sumatra“. Nagradu je ustanovljena 2019. u saradnji sa manifestacijom „Dani Miloša Crnjanskog“.
Sam Crnjanski, jedan je od glavnih junaka „Omame“. U trileru u čijem podnaslovu stoji „berlinska tajna Miloša Crnjanskog“ veliki pisac u ulozi detektiva zajedno sa pripovedačem, junakom sa Kajmakčalana Milošem Velurovićem, istražuju nestanak radnika Srbina u Berlinu, nekoliko godina uoči dolaska nacista na vlast.
Kopanje do dna „detektiva“ Crnjanskog u vajmarskom Berlinu
Na početku „Omame“ jedan anonimni srpski radnik u vajmarskom Berlinu 1928. godine prijavljuje nestanak svog prijatelja Milutina Topalovića što izaziva opštu ravnodušnost u poslanstvu Kraljevine Jugoslavije. Ravnodušni su svi osim Miloša Crnjanskog koji pokušava da „iskopa“ tog nestalog čoveka, odnosno da otkrije gde se on nalazi i šta se sa njim zapravo dogodilo, otkriva za Sputnjik Slobodan Vladušić.
„Mislim da je Crnjanski bio čovek koji je imao tu vrstu karaktera da prosto kopa do dna. To znači da ide do krajnjih konsekvenci određenih fenomena koje je primetio u stvarnosti. Recimo i njegova borba protiv komunizma može biti shvaćena na taj način. Ona je bila radikalna ali to je možda zato što je Crnjanski anticipirao šta će se zaista dogoditi ako komunisti dođu na vlast u Srbiji“, kaže Vladušić.
„Ispunio sam svoju sudbinu“ – kako je Crnjanski predvideo „crveni teror“
Podseća da su komunisti po dolasku na vlast u Srbiji pogubili desetine hiljada ljudi između 1944. i 1953. godine od kojih većina ipak nisu bili kolaboracionisti, što je bio rezultat prvog talasa komunističkog nasilja.
„Pretpostavljam da pripadnici srpske građanske klase nisu razmišljali toliko daleko u budućnosti i da nisu pretpostavljali da je to moguće, ali Crnjanski jeste i taj njegov radikalizam u borbi protiv komunista možemo objasniti upravo tim što je on anticipirao da se to može dogoditi onako kao što se i dogodilo“, kaže Vladušić.
U tom kontekstu interesantno je kad Crnjanski kaže „ispunio sam svoju sudbinu“, što znači da mu ništa od sudbine nije ostalo i da je zapravo došao do kraja, odnosno „iskopao je do dna“. I onda ta rečenica „ispunio sam svoju sudbinu“ čini malo banalnim pitanje da li si srećan ili nisi u životu i ona pokazuje da je Crnjanski shvatio svoj život kao jednu vrstu misije, a misija podrazumeva jednu vrstu odgovornosti, smatra Vladušić.
Sreća srpske književnosti – ko je veći, Crnjanski ili Andrić
Oživeti Crnjanskog kao književnog junaka zapravo je značilo oživeti jedno moguće tumačenje velikog pisca, ističe Vladušić i dodaje da je u književnom liku Crnjanskog u ovom romanu preovladalo samo njegovo tumačenje lika Crnjanskog, verovatno bi on bio dosadan.
Slobodan Vladušić: Da je u književnom liku Crnjanskog preovladalo samo moje tumačenje lika Crnjanskog, verovatno bi on bio dosadan.
© Foto : Atila Kovač
Pokušao je na neki način da domislim taj lik da mu doda jednu vrstu iracionalnosti, imaginacije koja je trebalo da ga oživi. Mogao bi to da objasni jednom scenom koja se dešava na kraju romana ali bi na taj način upropastio čitalački ugođaj onima koji će ovaj roman tek da pročitaju.
„Velika je sreća srpske književnosti što može da razmišlja ko je veći pisac, Crnjanski ili Andrić. Između njih postoje razlike ali i sličnosti koje ih čine velikim piscima a to su intenzitet, punoća života, mogućnost da nekakav mikrodoživljaj koji bi običnom čoveku nestao iz sećanja dva minuta nakon što mu se dogodio, za njih predstavlja dobru građu za stvaranje književnosti“, zaključio je Vladušić.