Zašto je Staljin iznet iz mauzoleja na Crvenom trgu /video, foto/

Posmrtni ostaci sovjetskog lidera Josifa Staljina i vođe Oktobarske revolucije Vladimira Lenjina gotovo osam godina su počivali zajedno u Lenjinovom mauzoleju, a onda je na 22. kongresu Komunističke partije, u oktobru 1961. godine, jednoglasno doneta istorijska odluka da se telo „oca nacije“ ukloni iz mauzoleja.

Operacija je sprovedena u tajnosti već sledećeg dana, 31. oktobra, jer se Nikita Hruščov plašio reakcije Staljinovih pristalica.

Policija je tokom noći zatvorila Crveni trg pod izgovorom održavanja probe za vojnu paradu koja je trebalo da se održi 7. novembra u znak obeležavanja 44. godišnjice Oktobarske revolucije. Mesto budućeg groba, iza mauzoleja, ograđeno je šper-pločama, a raka je iskopana pod svetlošću reflektora.

Sa Staljinove uniforme skinuti su svi ukrasi i medalje, čak i zlatna dugmad i epolete. Telo je izvađeno iz sarkofaga i položeno u drveni kovčeg koji je osam oficira pokopalo u Nekropolju pored Kremlja.

Tom događaju nije prisustvovao niko od njegovih članova porodice i rođaka. Staljin jedini čovek koji je na tom mestu sahranjen bez oproštajnog govora, orkestra ili počasne paljbe.

Narednog jutra je Mauzolej ponovo otvoren, ali je u njemu bio samo Lenjin. Staljinova bista se tu pojavila gotovo deceniju kasnije.

Staljin je došao na vlast posle Lenjinove smrti i suvereno je vladao najvećom zemljom sveta gotovo tri decenije. Vest o njegovoj smrti, 5. marta 1953. godine, šokirala je građane Sovjetskog saveza.

Umro je od posledica moždanog udara u svojoj rezidenciji u Podmoskovlju, a kult njegove ličnosti je bio toliko jak da su ga žalili milioni Sovjeta širom zemlje. Oplakivali su ga čak i srodnici žrtava njegovih represija.

Na radiju je čuveni spiker Jurij Levitan uživo prenosio sahranu. Hiljade građana je želelo da se oprosti od svog lidera, a stampedo na ulicama Moskve je odneo desetine ljudskih života. Sahranjen je uz najviše počasti.

Tri godine posle Staljinove smrti, Hruščov je na 20. partijskom kongresu održao čuveni govor u kome je osudio Staljina i njegovu diktaturu, i razobličio kult ličnosti, čime je počela destaljinizacija sovjetskog društva koja će trajati godinama, pa i decenijama kasnije.

Do oktobra 1961. Staljingrad, kao i stotine ulica i naselja, i dalje su nosila ime svog lidera, ali je načelna odluka o njihovom preimenovanju već bila doneta. Nove vlasti, na čelu sa Hruščovom, spremale su se da uklone Staljina sa mape, pa ga nisu dugo mogle ostaviti u mauzoleju.

Hruščov je prvobitno želeo da Staljin bude sahranjen na groblju Novodevičjeg manastira u Moskvi, gde mu je sahranjena i žena i gde se nalaze grobovi mnogih velikih ruskih i sovjetskih ličnosti, ali se predomislio jer se plašio da će Staljinove pristalice iz rodne Gruzije pokušati da ukradu telo.

Za stvaranje Mauzoleja na Crvenom trgu je dobrim delom zaslužan i Staljin, pošto je po njegovom naređenju Lenjinovo telo, 1924. godine, balsamovano i tu izloženo.

I danas, skoro vek od otvaranja mauzoleja, u ruskoj javnosti se vode polemike da li bi i Lenjinovo telo trebalo izmestiti, a mauzoleju na Crvenom trgu promeniti namenu. Ruski predsednik Vladimir Putin smatra da ga ne treba dirati, jer je za mnoge Ruse to povezano sa dostignućima zemlje u prošlosti.

Putin je takođe svojevremeno izjavio da je njegov odnos prema delatnosti Josifa Staljina kompleksan, s obzirom da je on i bio „kompleksna figura“. Putin se protivi prekomernoj satanizaciji Staljina, ali istovremeno smatra da užasi staljinizma ne smeju biti zaboravljeni.

Ruski predsednik smatra da je prekomerna demonizacija Staljina jedan vid napada na SSSR i Rusiju, kako bi se pokazalo da savremena Rusija nosi neke mrlje staljinizma.