Počinje nova faza prokazivanja Srba: Kad ih neko pita da li su genocidni, ne smeju ni da ćute

Kada posle Komšićevog udbaškog isleđivanja srpskog voditelja intervjua da prizna kako se u Srebrenici desio genocid, nije dobio taj eksplicitan odgovor, lažni hrvatski član Predsedništva teatralno je napustio intervju.

Odmah, bez ikakve kritičke analize tog razgovora, bez ikakve esnafske objektivnosti ili bar solidarne distance, brojni regionalni mediji izvestili su da je Komšić napustio intervju jer je novinar „Tanjuga“ — „negirao genocid u Srebrenici“.

Toksičnije i opasnije i od samog Komšićevog političkog cirkusa, reagovale su, dakle, novinarske kolege poltronsko ideološkom kvalifikacijom koja u svojoj suštini predstavlja ogoljenu laž.

Jer, Marko Ivas, iako se Komšić od intervjuisanog političara pretvorio u provincijalnog policijskog islednika „čvrste ruke“, svojom pozicijom potpuno je ogolio i obesmislio naopaki Inckov zakon o negiranju genocida.

Doslovno, Ivas je, na Komšićevo uporno i gotovo inspektorsko propitivanje da li se slaže sa njegovom konstatacijom da je počinjen genocid, odgovorio da se ne slaže.

A na Komšićevo insistiranje da je reč o međunarodnoj presudi i na pitanje da li je novinar saglasan sa tom presudom, Ivas je odgovorio da nije.

Znači, zamislite da srpski političari napuste svaki intervju sa zapadnim ili regionalnim medijima koji konstatuju da je Kosovo nezavisno.

Zamislite da lideri Srbije i Srpske prekinu svaki razgovor sa novinarima koji istaknu da je srpski narod najveći krivac za ratove i da su Banjaluka i Beograd faktori nestabilnosti na Balkanu.

Zamislite da zvaničnici Srbije izbace iz kabineta svakog novinara koji ne kaže decidno, na početku svakog razgovora, da je 1999. godine izvršena brutalna agresija na SR Jugoslaviju.

Sve to je, naravno, potpuno nezamislivo i ne dešava se u savremenom, civilizovanom i kulturnom svetu.

Ali, u Bosni i Hercegovini, zemlji svakojakih političkih čuda koje moderno doba nije zabeležilo, vidimo da sve može.

Vidimo da može da se po naopakom Inckovom zakonu podnese i krivična prijava protiv srpskog novinara zbog tobožnjeg „negiranja genocida“, iako Marko Ivas nijednog trenutka nije ni pomenuo genocid, već je posle Komšićeve pasivne agresije izgovorio da se ne slaže sa presudom međunarodnog suda.

A znamo da je ljudsko i građansko pravo, u svim civilizovanim zemljama, čak i da se ima kontradiktoran stav o svim pravosnažnim presudama suda. One se poštuju, ali se o njima može imati svakakvo stručno, intelektualno, pa i krajnje laičko mišljenje.

Osim, izgleda, u Sarajevu.

Jer, vidimo da novinar iz Beograda u razgovoru nema tendenciju da nametne svoj stav o Srebrenici, već samo pokušava da odgovori na kanonadu Komšićevih isledničkih pitanja.

I da groteska bude potpuna, famozni Institut za istraživanje genocida Kanada odmah posle „intervjua“ podnosi krivičnu prijavu zbog „negiranja genocida“, ali ne protiv novinara Marka Ivasa, već, aljkavom greškom, protiv kamermana „Tanjuga“ Marka Trošića, koji je samo snimao razgovor. Ko žuri taj i greši, što je brzo to je kuso.

Šta je sledeće posle ovoga?

Da Komšić i Bakir Izetbegović zaustavljaju preostale sarajevske Srbe na ulici i da ih isleđuju da li je bio genocid u Srebrenici. Ako kažu da ne znaju, odmah u zatvor. Ako ćute, isto zatvor i dvadeset po turu.

Šta je sledeće, da ne reagujemo kad se podižu krivične prijave protiv Srba koji ne dižu dobrovoljno dva prsta da uskliknu javno kako je Republika Srpska genocidna.

Šta je sledeće, da srpski novinari ili građani Srbije čim krenu u Sarajevo već na graničnom prelazu, umesto zelenog kartona, podnesu izjavu da je njihov narod genocidan.

Šta je sledeće?