Koncepciju „toka“ predložio je 1975.godine američki istraživač sa univerziteta u Čikagu — Mihalj Čiksentmihalji. On je s kolegama proučavao sreću i pokušao da shvati kada se javlja kod ljudi. Ovog naučnika mučio je sledeći paradoks: čak i kad bi ljudi živeli bolje, osećali bi dosadu i nezadovoljstvo sobom.
Sreću donosi stvaralaštvo a ne novac
Zaključak je da sreću ne donosi materijalno blagostanje, već nešto drugo.
U početku su istraživači radili intervjue i ankete, zatim su od ispitanika tražili da nose pejdžere i nekoliko puta dnevno im slali signale kada je trebalo da opišu šta osećaju u tom trenutku. Mnogi su osećali poseban entuzijazam i radost kad su radili ono što vole. A nezavisno od toga koje su nacionalnosti, profesije, životnog standarda, to osećanje opisivali su na isti način.
Na osnovu podataka dobijenih iz različitih delova sveta, ovaj naučnik je izveo formulu optimalne radosti ili, kako se to kaže, ulaska u „tok“, „zonu“. Uvek postoji nešto u čemu čovek može maksimalno da ispolji sebe i u čemu je vešt. Postoji jasni cilj i trenutka povratna veza. Sve to omogućava da se čovek u potpunosti fokusira na konkretan zadatak, da zaboravi na sve ostalo. U takvim trenucima gubi se osećaj vremena i unutrašnjeg „ja“.
Čiksentmihalji je osnovao novu disciplinu — pozitivnu psihologiju i napisao nekoliko bestselera. Njegov najpopularniji rad tako se i zove „Tok“. Međutim, naučnik je uvek naglašavao da to nije njegovo otkriće: on je samo uveo u naučnu terminologiju ono što je bilo poznato i starim filozofima, indijskim joginima, daoističkim monasima, hrišćanskim misticima i mnogim generacijama stvaralaca.
Važno je biti pozitivan
Uprkos decenijama istraživanja, stanje „ toka“ ostaje zagonetka. Čak i kad su ispunjeni svi uslovi, ovo stanje nastaje spontano i ni izdaleka ne kod svakoga: nemoguće ga je postići „prema instrukcijama“ i treningom. Ako, primera radi, čovek samo pomisli na krajnji rezultat, vraća se u obično stanje. S druge strane, u „zoni“ ga drži dobro raspoloženje i stalna povratna veza, pre svega pozitivna.
Poznato je da neki jače doživljavaju „tok“ — na primer, pažljivi ljudi. U jednom od svojih nedavnih radova, Čiksentmihalji je odlučio da ovo zapažanje proveri na igračima bilijara.
Istraživači su zamolili učesnike ispitivanja da popune upitnike na kraju eksperimenta. Pokazalo se da su se oni koji su pozitivno reagovali na igru — bilo da su oni profesionalci ili amateri — osećali opušteno i samopouzdano, imali bolju kontrolu nad svojim udarcima i generalno bili zadovoljni sobom. Oni koji su bili fiksirani na greške i doživljavali negativne emocije češće su bili rasejani i, shodno tome, igrali lošije.
Naučnici su konstatovali da je ključni faktor za izlazak iz stanja „toka“ — rasejanost. Ali čak i kad su ispunjeni svi uslovi, neki učesnici eksperimenta nisu ušli u „zonu“, iako su ranije pobeđivali u igrama. Autorima istraživanja je bilo teško da ovo objasne.
Još zanimljiviji fenomen je grupni ulazak u „tok“. Ovo je dobro poznato, na primer, sportistima i muzičarima koji nešto rade zajedno. Međutim, veoma je teško to objektivno proučiti, oslanjajući se ne samo na ankete. Prvo takvo istraživanje uradili su naučnici iz Australije, Japana i SAD. Pozvali su volontere, podelili ih na parove i zamolili da koriste kompjuterski simulator sviranja muzičkog instrumenta. Učesnici su pritiskali tastere, trudeći se da održe pravi ritam.
Svakom od njih odrađena je magnetna rezonanca i elektroencefalogram mozga. Merenja su rađena i parovima, i onima koji su svirali samostalno. Ponekad je namerno menjan ritam muzike kako bi se ljudi izbacili iz „toka”, ali ne i iz timske aktivnosti.
Analizom rezultata, naučnici su otkrili jedinstvenu osobinu grupnog toka: bili su povećani beta i gama ritmovi mozga u srednjem temporalnom režnju, gde se informacije obrađuju. Najinteresantnije je da je moždana aktivnost članova tima bila sinhronizovana. Takav fenomen je ranije primećen, na primer, kod učenika, ali sada je poznat i mehanizam nastanka ovog neobičnog stanja.