Susret srpskog člana Predsedništva BiH Milorada Dodika i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana značajan je zbog predstavljanja prave slike o situaciji u BiH. Do sada je sliku o Srbima predstavljalo isključivo političko Sarajevo. Bilo je bitno da turski predsednik iz prve ruke sazna šta su namere Republike Srpske, komentariše profesor međunarodnih odnosa sa Univerziteta u Banjaluci Željko Budimir.
Turska će doneti stabilnost u BiH pre nego Zapad
Prema njegovim rečima, ciljevi Republike Srpske kreću se u okvirima Ustava BiH i Dejtonskog sporazuma i samo želi da se vrati na poziciju koju su joj ti dokumenti garantovali.
Podsećamo, Milorad Dodik je nakon susreta sa Erdoganom izjavio da je u razgovoru sa njim konstatovano da mir nema alternativu i da bilo kakva pretnja ili upotreba sile ne može da reši nikakav problem.
Dodik je rekao da obojica smatraju da je to najbolje za sve ljude, te da je predsednik Turske upoznat sa situacijom u BiH i da je sastanak u Ankari bio prilika da mu predoči tu situaciju i zamoli ga za razumevanje u pogledu političkih procesa.
Za Milana Sitarskog iz mostarskog Instituta za društvena istraživanja, radi se o susretu ljudi koji spadaju među najrelevantnije aktere u rešavanju bosanskohercegovačke krize.
„Zanimljivo je da se oba aktera susreću ne samo međusobno, već i sa drugim akterima — sve je to u pozadini inicijative hrvatskog predsednika (Zorana) Milanovića da se uspostavi nekakva formalna pregovaračka struktura, gde bi bili uključeni i Milanović, i Erdogan, i (srpski predsednik) Vučić. Sa druge strane, bili bi uključeni ključni akteri bosanskohercegovačkih naroda“, kaže Sitarski.
Sada ostaje da se vidi kakvi će biti efekti tih susreta, pa i susreta između Dodika i Erdogana.
Prema Budimirovim rečima, Turska je do sada u politici prema BiH pokazivala odmereniji pristup od zapadnih liberalnih demokratija, koji je uvažavao stavove i Srba i Hrvata, što na prvi pogled može da izgleda paradoksalno.
„Turska pokazuje viši stepen razumevanja za situaciju u BiH i mislim da je podrobnije prati. S druge strane, Turska u zadnje vreme ima negativno iskustvo sa Zapadom, tako da je zainteresovanost Turske da bude akter rešavanja krize u BiH samim tim i veća. Ono što Republika Srpska vidi kada je u pitanju predsednik Turske, jeste da on zaista pokušava da strane u BiH dovede za sto, da dijalogom pokušaju da dođu do rešenja. I ono što je za Republiku Srpsku posebno važno, to se pokušava bez nametanja rešenja“, objašnjava Budimir.
Stoga je za Republiku Srpsku jako važno da Turska bude posrednik koji će domaćim akterima ostaviti prostora da sami dođu do rešenja krize, dodaje on.
Turska je zainteresovana ne samo da BiH, već i da čitav region bude stabilan, kako bi mogla da bude prisutna u njemu i politički i ekonomski — to se vidi kroz infrastrukturne projekte — ona ne želi da BiH bude zemlja ophrvana krizom, a da tu krizu rešavaju neki drugi akteri, koji sa Turskom nisu u korektnim odnosima, navodi Budimir.
Nema objektivnih pregovarača, ali to nije bitno
Uzimajući u obzir posebne veze koje imaju Turska i Bošnjaci, Ankara ne može da bude objektivan posrednik, ali to nije toliko bitno, jer ni Hrvatska ni Srbija takođe ne mogu da budu objektivni posrednici, mišljenje je Milana Sitarskog.
„Nije ni poenta u tome da bilo ko glumi nekakvu apsolutnu objektivnost, nego da svoju subjektivnost što transparentnije artikuliše, da je uskladi sa subjektivnostima ostalih aktera, kako bi pokušali da nađu nekakva ostrvca konsenzusa. Ako ništa drugo, mogu postići konsenzus, na primer, oko činjenice da je BiH nedeljiva, kao i da njeni entiteti nisu podložni ukidanju. To bi bio način kako bi moglo da dođe do konsenzusa, a sve kulturne, istorijske, tradicijske veze, ako se artikulišu na pravilan, pre svega dijalogu usmeren način, mislim da bi mogao da se postigne efekat koji bi doveo do postizanja nekakve baze za konsenzus“, smatra Sitarski.
Tako postignuta baza za konsenzus postepeno bi se širila do rešenja svakog spornog pitanja ponaosob i postizanja opšteg konsenzusa, u kome niko ne bi postigao maksimalističke ciljeve, ali bi svim entitetima i svim konstitutivnim narodima bili zadovoljeni i zaštićeni elementarni interesi, dodaje Sitarski.
Hoće li Izetbegović pristati na pregovarački format
Predlog hrvatskog predsednika Zorana Milanovića o posredovanju Turske, Srbije i Hrvatske u dijalogu o budućnosti BiH u političkom Sarajevu dočekan je na nož — lider SDA Bakir Izetbegović odbio ga je, smatrajući da o problemima u BiH dijalog treba da se vodi u Predsedništvu i Parlamentarnoj skupštini. Međutim, Izetbegović se prošle nedelje sastao sa Erdoganom i već je vidno reterirao u svojim stavovima, a neposredno pred Erdoganov susret sa Dodikom izjavio je da „Bosna treba da ima koristi od dobrih veza Turske sa Srbijom“.
„Erdogan ima dobre odnose sa Vučićem i Dodikom. On je lider koji je veoma jak i uspostavlja dobre odnose. Moramo to da iskoristimo“, izjavio je on.
Sitarski izražava nadu da Izetbegovićeve izjave svedoče o otupljenju preoštrih oštrica u bosanskohercegovačkih debata.
„To ne mora nužno da znači da će se pregovarački format koji je predložio predsednik Milanović formalizovati, ali mislim da to nije ni presudno. Bitno je da se unutar šestorke (Turska, Srbija, Hrvatska i predstavnici tri konstitutivna naroda u BiH) sastanci održavaju što češće, što redovnije. Da sadržaj sastanaka bude što jasniji i da su što konstruktivniji“, kaže on.
Krugovi koji se plaše formalizacije pregovaračkog formata su snažni i zbog toga treba obratiti pažnju na intenzitet susreta, na njihov i, po mogućstvu, na rešavanje konkretnih pitanja. Time bi se, smatra Sitarski, situacija relaksirala.
Da li će političko Sarajevo prihvatiti posredovanje Ankare je veliko pitanje, jer bošnjačkoj političkoj eliti najviše odgovara posredovanje zapadnih zemalja — SAD i EU, jer ta strana ispunjava sve bošnjačke želje, objašnjava Budimir.
„To je najveći politički problem BiH, to očekivanje treće strane koja će slomiti druge dve strane. To rešenja u BiH uvek čini komplikovanim, jer treća strana nameće rešenja — nikada ne dolazimo do rešenja koja su prihvatljiva za sve političke aktere u BiH“, zaključuje Budimir.