Radio je od 1943. godine i prešao je dugačak put od spikera do urednika redakcije za Poljsku, što je bio jedan od najzahtevnijih poslova kada je reč o informisanju za inostranstvo.
Nesebično je sa mlađim kolegama delio znanje i iskustvo, a bio je i svedok i učesnik izuzetnih događaja 20. veka, posebno kada je reč o Drugom svetskom ratu kada je iskusio i ličnu tragediju.
U vojsku ga u vreme rata nisu primili zbog „neodgovarajućih“ podataka o godištu. U to vreme su mladiće poput njega nisu puštali na front ali su im dozvoljavali da budu u jedinicama koji su obavljali neke druge pozadinske poslove.
Spletom okolnosti mladi Sagin je ipak dospeo centar zbivanja iako ne na samom frontu, zahvaljujući tome što je Crvena armija tražila ljude koji znaju poljski jezik.
Tako je on 1943. godine dospeo na konkurs spikera za novootvorenu radio stanicu Saveza poljskih patriota u SSSR-u čiji se program emitovao iz Moskve.
U emisijama su svakodnevno su emitovane informacije Sovinformbiroa s fronta. U programu iz Moskve su sa jedne strane Poljaci pozivani da se bore protiv fašističkog okupatora, a s druge, radio je informisao Poljake rasute, sticajem okolnosti, širom SSSR.
U to vreme su u okupiranoj Varšavi fašisti informisanje za inostranstvo nazivali „osinjim gnezdom sovjetske propagande“ i surovo su kažnjavali sve koji su taj program slušali.
Dvadesetogodišnji Sigan je postao dopisnik i spiker poljske redakcije. U januaru 1945. godine imao je priliku da pročita saopštenje o oslobođenju Varšave. To je bio jedinstven slučaj da se jedna takva vest objavi pre nego na ruskom jeziku.
„Svi smo bili na broju u redakciji 17. januara... ispred studija sam naleteo na glavnog urednika a u njegovim drhtavim rukama bio je list papira: ‘Ovde je informacija o tome da je Varšava oslobođena. Sada će biti emisija uživo, ideš u studio i pročitaćeš vest’. Tako se, po odluci rukovodstva, dogodilo da preskočim Levitana (starijeg kolegu). Vest o oslobađanju Varšave uživo, znači za čitav svet, sam pročitao ja“, prisećao se legendarni novinar.
O tom događaju potom je uvek govorio kao o najvažnijem u svom životu.
Kasnije je pričao da je za njega, koji je ostao bez bližnjih i koji je napustio svoje rodno mesto, rad na radiju bio spas i mogućnost da učestvuje u nečem važnom, naveo je on u intervjuu za Sputnjik 2016. godine.
U svoje rodno mesto se vratio tek 1946. Godine, u Kremencu je sreo neke poznanike i učenike iz odeljenja, ali veza sa porodicom je bila nepovratno izgubljena. Fašisti su učili sve da ne ostanu čak ni njihovi grobovi. To je bila bolna tema za njega o kojoj nije voleo da govori.
U mirnodopsko vreme on je kao novinar-reporter radio u poljskoj redakciji Gosteleradiju, konkretno izveštavao je o sovjetsko-poljskim susretima na najvišem nivou. Radio je i kao prevodilac na sastancima Komunističke partije Sovjetskog Saveza i sastancima Komunističkih partija Varšavskog pakta.
Bio je jedini novinar kojem je intervju dao generalni sekretar Poljske ujedinjene radničke partije Vladislav Gomulki koji je imao princip da ne komunicira sa medijima.
Godine 1964. Dolazi na čelo poljske redakcije za inostranstvo.
„Radio je izuzetna životna škola, politička škola, ozbiljan test za početnike – da izdrže tempo, neprekidne zadatke. To je specifičan vid novinarstva i smatram sebe srećnim jer se time bavim tolike godine“, govorio je Sigan.
Do kraja života radio je u MIA „Rusija sevdonja“, a na Sputnjiku Poljska objavljivao je radio-emisije i autorske članke o poljskoj i međunarodnoj politici sve do maja ove godine.
Pored toga, Sigan je tokom svoje karijere iznedrio nekoliko generacija novinara i dobitnik je više ordena i nagrada za kulturni doprinos.