„Apropo ničega“, autobigrafija jednog od najznačajnijih američkih filmskih autora Vudija Alena objavljena je nedavno na srpskom jeziku. U memomarima osamdesetšestogodišnji Vudi Alen piše o odrastanju u Bruklinu pre Drugog svetskog rata, svom pohodu kroz svet šou biznisa od pisca viceva, preko stend ap komičara do jednog od najčuvenijih američkih filmskih glumaca, scenarista i režisera. i poslednjih decenija u kojima je žrtva medijske histerije zbog koje mu je, kako navodi, zabranjeno da radi u Americi.
Memoari Vudija Alena – između iskrenosti i prenemaganja intelektualnog pozera
Miroljub Stojanović, filmski kritičar, publicista i direktor izdavaštva Filmskog centra Srbije smatra da autobiografija Vudija Alena nije u potpunosti iskrena, već da je knjiga „jednog intelektualnog pozera koji jako minimizira svoj lik i delo kroz neki oblik autoironije koji nikako da zaživi“.
Vudi Alen bio je savremenik epohe koja je izrodila nezapamćen uspeh stend ap komedije, stripa, sveta reklame i naravno, filmova. U „Apropo ničega“ Stojanoviću je dragocena Alenova inicijacija u film, odnosno prvi deo knjige koji pokazuje Vudija Alena iz vlastitog ugla kao „besomučnog filmofila koji svaki cent i svaki trenutak slobodnog vremena provodi po bioskopima“, što je najiskreniji aspekt knjige.
„Mislim da su to aspekti knjige koji su najvredniji jer osim tog ličnog plana možemo da razaznamo u kojim se smernicama kretao američki kulturalni život njegovog detinjstva a i kasnije, za vreme njegovog uspona kao filmskog stvaraoca. Smatram da je ovaj lični plan neodvojiv od ukupnog kulturalnog plana američkog društva“, kaže Stojanović za Orbitu kulture.
U tim redovima Vudi Alen je najopušteniji, najiskreniji, najspontaniji, najvrcaviji i zapravo to suštinski jeste on a „prenemaganja tipa nisam ja veliki umetnik, ja sam niko i ništa“ su, prema Stojanoviću, mali intelektualni blefovi koje uopšte ne ceni.
Kako je Vudi Alen izneverio svoju teoriju
Naš sagovornik se ne slaže sa tezom Vudija Alena da kvalitet filma zavisi od dobrog scenarija i da čak orednji režiser po dobrom scenariju može snimiti odličan film, uz ocenu da je ta teza pogubno uticala na čitav teorijski naraštaj.
„Mislim da je u pitanju jedna dogma jer bilo je u istoriji filma i to upravo američkog itekakvih izuzetaka da su neki antologijski filmovi, da ne kažem remek dela, nastali po krajnje sumnjivim scenarijima, a upravo Vudi Alen izneverava ovu teoriju“, ističe Stojanović.
Rani filmovi Vudija Alena, koji su po Stojanoviću najbolji, pokazuju da je ta teza netačna. Pre svega, „Ljubav i smrt“ koji je film – film, a ne film – scenario pokazuje da je improvizacijski momenat, nekakav dug stend ap vremenima bio presudan za formiranje Alenovog filmskog rukopisa.
Skandal koji je polarizovao Holivud
Dobar deo knjige posvećen je skandalu koji je obeležio poslednje tri decenije života Vudija Alena nakon što ga je Mia Farou 1992. godine optužila za seksualno zlostavljanje sedmogodišnje usvojenice. Iako u knjizi uverljivo dokazuje da mu je bivša partnerka „smestila“ aferu, Stojanović kaže da ne može kategorički verovati Vudiju Alenu jer ima osnova da se veruje da ta priča nije bez osnova.
Posebno zato što se ubrzo Vudi Alen oženio drugom, punoletnom ali znatno mlađom usvojenicom Sun Ji, s kojom je i danas u braku. Da li je Vudi Alen napastvovao usvojenicu Dilan Farou kad je imala sedam godina, to ne znamo, ali je fascinantno ono što je iz toga proisteklo a to je da je taj slučaj toliko podelio filmski svet i polarizovao ekstremna mišljenja, dodaje Stojanović.
I na jednoj i na drugoj strani našli su se neki od najvećih savremenika iz sveta filma i kulture. Među onima koji su kategorički verovali u njegovu krivicu i bezrezervno podržavali Miu Farou i njen stav da je u pitanju bilo gnusno seksualno zlostavljanje, bili su Džon Torturo, Mira Sorvino, Kejt Blanšet, „čuvena Kristijana Amanpur“...
Na drugoj strani, njegova verna i najodanija saradnica Dajan Kiton bezrezervno mu je pružila podrški i bila uz njega. Havijer Bardem je izjavio da bi uvek radio sa Vudijem Alenom a podržali su ga i Alek Boldvin i Skarlet Johanson.
„Upravo ova polarizacija doprinosi sagledavanju nečega do koje mere je medijski čitava stvar instrumentalizovana na nama neshvatljiv način. To je poprimilo razmere koje su zaista šokantne i koje uključuju ogroman broj učesnika u polemikama, debatama, kontroverzama, napadima i odbranama i taj skandal je jedna od stvari koja provejava u završnici ove knjige, u stvari, u njenom većem delu“, kaže Stojanović.
On žali što je taj segment svojim obimom trijumfovao nad nekim drugim koji su dragoceniji a za koje su čitaoci ostali uskraćeni. Neke slavne ličnosti iz istorije filma poput Felinija i Antonionija, ostali su potpuno drugom planu i pominju se na nivou jedne rečenice.
Novi „lov na veštice“ i zabrana snimanja u Americi
Četvrt veka posle skandala, Vudi Alen se ponovo našao na udaru #MeToo pokreta i to još žešće nego u vreme kad je izbio, zbog čega više nije u mogućnosti da snima filmove u Americi. Stojanovića ističe da ga ta situacija jako mnogo podseća na makartizam iz pedesetih godina, odnosno na „lov na veštice“ u Holivudu.
Prema njegovim rečima, neki oblici makartizma, najstrašnijeg razdoblja u istoriji američke kulture su jako prepoznatljivi u svemu tome. Po tome koliko Vudi Alen plaća cenu skandala i koliko je otpor javnog mnjenja prema njemu veliki, moglo bi se reći da postoje momenti koje možemo porediti sa makartizmom jer to su „momenti kolektivne histerije, kolektivnog upiranja prstom bez ikakvog dokazivanja“.