Kako je porcelanska lutka spasila dete u opkoljenom Lenjingradu

Muzej unikatnih lutaka je 1996. godine osnovala umetnica Julija Višnjevska, na osnovu svoje lične kolekcije.

Reč je o retkim antikvarnim lutkama, koje potiču iz perioda od kraja 17. do početka 20. veka, iz Nemačke, Francuske, Engleske, Rusije, Japana. Tu su i kućice i raznovrsni predmeti za lutke, poput porcelanskih servisa, gvozdenih pegli, šivaćih mašina „singer“, nameštaja, šešira, suncobrana, torbica i svega onoga što je činilo svakodnevicu tog vremena.

Prvu antikvarnu lutku Julija Višnjevska je pronašla na ulici. „Jednostavno nisam mogla samo da prođem pored nje“, priča umetnica.

Igračka je bila u veoma lošem stanju i bila joj je potrebna restauracija. Upravo od tog trenutka Julija se posvetila novom hobiju – sakupljanju i obnavljanju starinskih lutaka.

Posle nekoliko godina porcelanske, drvene, olovne i mnoge druge lepotice ispunile su sve ormane i police u njenoj kući.

„Julija Višnjevska je jedan od začetnika profesionalnog sakupljanja antikvarnih lutki u Rusiji. Ovaj muzej je prvi ovakve vrste u našoj zemlji. S jedne strane, to njegovu postavku čini neverovatno dragocenom i privlačnom, a s druge strane, predstavlja za muzej veliku odgovornost. Čuvanje i uvećavanje kolekcije je zadatak svakog muzeja, pa i našeg“, kaže direktorka Muzeja Ljudimla Morozova.

Mnogi posetioci u Muzej unikatnih lutaka dolaze da bi videli znamenitu Suok – lutku iz sovjetskog igranog filma Alekseja Batalova i Josifa Šapira „Tri debeljka“ (1966). Sada je devojčica u lepoj haljini i s roze mašnom glavni ukras postavke, a ovog novembra puni 55 godina.

Tokom cele istorije čovečanstva lutke su bile važan deo ljudskog života. Korišćene su za zaštitu, ukras, kao simbol luksuza i za razne druge ciljeve.

Jedan od najstarijih eksponata u muzeju je drvena figurica bebe Isusa, koja je izrađena pre oko 350 godina.

„Ova figurica je najpopularnija među religioznim, sakralnim lutkama. Isus je izrađen od jednog komada drveta, prekriven je alabasterom i bojom. To je veoma fini rad, koji je zahtevao ogromno majsotrstvo i mnogo vremena“, objašnjava Ljudmila Morozova.

Kada je reč o lutkama za igru, prema rečima direktorke muzeja, one do sredine 19. veka nisu bile česta pojava. „Prema deci su se odnosili mnogo suzdržanije. Igre su smatrane nečim što bi moglo da ih razmazi“, navodi Morozova.

Lutke kao igračke je malo ko mogao da priušti sebi. U 19. i početkom 20. veka čak i u bogatim porodicama deca su imala uglavnom samo po jednu lutku. Proizvođači su, međutim, činili sve da njihova roba postane dostupna.

„Alternativa su postale 'lutke za siromašne'. Prilikom proizvodnje lutaka štedelo se na svemu. Glava je bila ispunjena kompozitnim materijalom, prekrivenim tankim slojem voska. Ruke su bile pravljene od drveta i počinjale su tek od lakta. Tkanine su podsećale na gazu, ali su s godinama usavršavane i postajale deblje i postojanije“, navodi Morozova.

Zbog toga su sada takve lutke među kolekcionarima dragocenije čak i od porculanskih lutaka. Takve igračke su mogle da 'prežive vekove' jedino čudom, ali Muzej unikatnih lutaka poseduje i takve eksponate.

U postavci Muzeja mogu se videti i porcelanske lutke izrađene u Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji. Posebno su retki primerci napravljeni u fabrici „Žuravljov i Kočeškov“ koja je postojala pre revolucije.

„Lutke njihove proizvodnje se mogu lako prepoznati po obliku očiju, koje su vrlo okrugle, imaju velike zube i rozikasti ten. Za njih se govorilo da su 'krv s mlekom', jer su bile rozikaste i isijavale su zdravlje“, kaže Morozova.

U vreme NEP-a (Nove ekonomske politike u Sovjetskom Savezu) ova fabrika je uništena kao „buržoaski višak“. Bojeći se neprijatnosti ljudi su iznosili te lutke čak i iz svojih kuća i javno ih uništavali.

„Danas su lutke 'Žuravljov i Kočeškov' ponos naše kolekcije“, naglašava Morozova.

Među eksponatima je još jedan interesantan predmet – porcelanska lutka koja je 'spasila' devojčicu u okupiranom Lenjingradu u vreme Velikog otadžbinskog rata.

„Često su deca, prilikom evakuacije, nosila sa sobom omiljene lutke kao uspomenu na dom i dobra, bezbrižna vremena. Svoju vlasnicu lutka je spasila tako što je dete, igrajući se s njom, uspelo da zaboravi na glad, žeđ i hladnoću, kao i na to da je potpuno sama već nekoliko dana. Odlazeći iz blokiranog Lenjingrada devojčica je ponela sa sobom tu veliku porcelansku lutku bez imalo razmišljanja“, priča Morozova.

Remek-dela lutkara iz proteklih vekova, koja se nalaze u muzeju, iako su smeštena u malom prostoru, smatraju se jednom od najznačajnijih kolekcija u Evropi.