Izvinjenje koje ništa ne košta: Da li je Bajden uspeo da povrati poverenje Francuza

Dugo očekivani bilateralni sastanak Emanuela Makrona i Džozefa Bajdena, prvi od kako je Francuska izgubila na desetine milijardi dolara jer se Australija, uprkos ugovoru sklopljenim sa Parizom o kupovini njihovih podmornica, odlučila za američke, održan je uoči sastanka Grupe 20 u Rimu na, takoreći, Makronovom terenu, u zgradi ambasade Francuske u italijanskoj prestonici.

Izbor mesta susreta dvojice lidera bio je, čini se, prvi korak Vašingtona ka pokušaju da izgladi odnose nakon „šamara“ koji je Francuska dobila gubitkom posla sa Kanberom, ali i činjenicom da su SAD, praktično iza leđa Pariza, sklopile bezbednosni sporazum AUKUS sa Velikom Britanijom i Australijom, a Francusku ostavile po strani u indo-pacifičkom regionu, delu sveta koji je za nju od ključne strateške i ekonomske važnosti, sa više od milion i po francuskih građana na ostrvima, uključujući La Rijunjon, Novu Kaledoniju, Majo i Francusku Polineziju.

Korak ka uspostavljanju pokidanih veza bila je i Bajdenova ocena u Rimu da je njegova administracija bila „nespretna“ u sprovođenju sporazuma AUKUS, ali i da „Amerika nema starijeg i lojalnijeg saveznika od Francuske“ i da „ne postoji oblast u svetu gde SAD ne mogu da sarađuju sa Francuskom“.

Na pitanje da li su ovaj susret i zajedničko saopštenje koje su potpisali dvojica predsednika bili dovoljni da se gnevni Francuzi odobrovolje i da saveznici u NATO-u nastave da „zajedno gledaju u budućnost“, istraživač Instituta za političke studije Dušan Gujaničić kaže da je ovo, po svoj prilici, bio neki maksimum koji su dve strane u ovom trenutku mogle da izvuku jedna od druge.

„To će, za neko vreme, verovatno biti dovoljno u smislu da francuska strana ovaj sastanak doživi kao neku vrstu neformalnog ili poluformalnog izvinjenja od strane Amerikanaca. Naime, čini mi se da su i sami Amerikanci bili iznenađeni žestinom francuske reakcije u septembru kada je obnarodovan sporazum AUKUS, jer do tada nije bilo zabeleženo da Francuska povuče svog ambasadora iz Vašingtona na konsultacije. To je potez koji Pariz zaista retko povlači u odnosu na svoje saveznike, što je pokazalo dubinu krize i stepen njihove uvređenosti, pa je i bilo potrebno više nedelja da do ovog susreta dođe, a ekipa oko Bajdena se, čini se, trudila da pronađe pravu meru i način na koji bi prišli Francuskoj“, objašnjava Gujaničić.

Mi vidimo, dodaje naš sagovornik, da su Amerikanci priznali nekorektnost postupanja prema Parizu u okviru AUKUS grupe i da to što su učinili nije bilo najelegantnije izvedeno. Međutim, kako kaže, kada su velike sile u pitanju uvek postoji neko „ali“, koje smo čuli u onom delu Bajdenove izjave gde je rekao da mu se činilo da je Francuska ipak bila na vreme obaveštena da će doći do raskida ugovora sa Australijom.

„Bajden je, dakle, dao izjave koje ga apsolutno ništa ne koštaju na unutarpolitičkom planu jer velike sile, čak i kada se izvinjavaju ili obrazlažu svoju poziciju, to ne čine u nekom skrušenom ili ponižavajućem tonu. U svakom slučaju predsednici su dogovorili određeni broj zajedničkih zaključaka koji se, pre svega, odnose na bezbednosnu tematiku i saradnju u vojnoj i bezbednosnoj oblasti i za sada deluje da su kratkoročno, eventualno srednjeročno, francuska pozicija i nacionalni ponos dobili zadovoljenje. Ali, ja ostajem skeptik u pogledu nekih pitanja na dugi rok jer je odnos SAD i Francuske daleko od nekog potpunog poverenja i skladne saradnje, iako mi je teško da zamislim da ovakva kriza u odnosima dve strane, kakva se desila u septembru, može da se ponovi“, kaže Gujaničić.

U osvrtu na ocenu francuskog lidera da je „poverenje kao ljubav“ i da su „deklaracije dobre, ali je dokaz bolji ", Gujaničić kaže da Makron u Rimu sasvim sigurno nije dobio dokaz ljubavi SAD, ali jeste dobio jednu doziranu izjavu želje da se zajedno radi i da se razume pozicija Francuske.

Sa druge strane, pojašnjava sagovornik Sputnjika, treba imati na umu da je francuski lider vrlo svestan odnosa snaga Pariza i Vašingtona, ali i činjenice da unutar francuskog javnog mnjenja postoji nezanemarljiva dimenzija ako ne otvorenog neprijateljstva, a ono izvesne surenjivosti i skepse prema Sjedinjenim Državama.

„On zna tu dimenziju kritičkog odnosa javnog mnjenja u Francuskoj prema Americi pa mu ovo diplomatsko zaoštravanje prema Vašingtonu na unutarpolitičkom planu ne može doneti ništa loše. Naprotiv, može samo da mu donekle podigne rejting kao lideru koji je u ovom konkretnom slučaju povukao granice nacionalnog interesa i koji je, na neki način, uspeo da dobije satisfakciju za povređen ponos Francuske“, napominje Gujaničić.

Prema njegovim rečima, u zajedničkom saopštenju dvojice predsednika iskazana je i načelna dobra volja Amerike da se razume potreba bliže evropske saradnje na bezbednosnom polju, u smislu stvaranja nekih autonomnih evropskih vojnih snaga, ali uvek tu negde uz NATO.

„Kao da su želeli da saopšte: „Ne zaboravite da NATO tu uvek postoji i da ta vaša ideja teško da može da dobije ikakvu autonomnu formu“. Dakle, možemo reći da je ovo negde „modus operandi“ koji Amerikanci imaju prema svojim zapadnim partnerima - privid poštovanja koliko se mora, u meri koja to njima odgovara, u formi i na način koji oni žele, dozirano, ali u suštini nikada ne propuštaju priliku da manje ili više elegantno stave do znanja da su oni glavni i da se najviše pitaju. U tom smislu jasno je da su obe strane svesne svojih pozicija i međusobnih odnosa“, kategoričan je Dušan Gujaničić.

SAD i Francuska su posle sastanka izdale opširno zajedničko saopštenje navodeći da su globalni demokratski partneri u borbi protiv niza izazova, uključujući pandemiju koronavirusa, klimatsku krizu i obezbeđivanje „nedeljive bezbednosti“ NATO alijanse.