Među putopiscima su jedan vladar, plemići, diplomate, konzularni savetnici ili sekretari ambasada, pisci i pesnici, sveštena lica, istoriografi, antropolozi, geografi, učitelji, prosvetitelji, vojnici i politički aktivisti, ali i špijuni i svetski putnici-znatiželjnici, bez specifičnog zanimanja.
U monografiji su objavljeni putopisi Branislava Nušića, Grigorija Božovića, Milana Rakića, Dragiše Vasića, Rastka Petrovića, Veljka Petrovića, Evlije Čelebije, Edvarda Brauna, Ivana Stepanoviča Jastrebova, Rebeke Vest...
Od Despota Stefana kroz „tamni vilajet Osmanskog Carstva“
Najstariji putopis u monografiji pripisuje se Despotu Stefanu Lazareviću i u njemu se prvi put pojavljuje sintagma „od Kosova“.
Priređivač monografije dr Ana Stišović Milovanović istakla je da joj je drago što u knjizi ima oponentnih stavova jer joj je prvobitna namera bila sučeljavanje mišljenja. Prema njenim rečima, sakupljeni putopisi su priča o nama sa stanovišta onih koji nas posmatraju iz jednog potpuno drugog ugla, iz potpuno drugog kulturološkog diskursa, kao i priče naših putopisaca o nama.
„Taj civilizacijski susret je jako važan, između ostalog i zato što ta putovanja preko Kosova i Metohije najčešće jesu bila putovanja Evropljana u tamni vilajet Osmanskog Carstva. Vrlo često su se istraživali putevi starih putopisaca ali se mnogo češće i mnogo intenzivnije tragalo za tim putem kojim bi vojska sa zapada mogla krenuti putem Carigrada. Interesantno je istraživanje i s kojim namerama su putopisci dolazili u ovaj deo Evrope koji je doista za neke bio potpuno neistražen, gotovo egzotičan predeo. Načinom na koji su oni doživljavali sve ono što su mogli čuti i videti kroz ovaj vremenski niz mi ćemo vrlo dobro pratiti genezu misli i slike koju stranci imaju o nama“, rekla je ona.
Ana Stišović Milovanović je istakla da je geneza „poimanja mitskog prostora Kosova i Metohije“ prisutna i kod naših putopisaca a sve što je u knjizi probrano iz obimne građe jeste preduslov razumevanja vremena u kom živimo. Dodala je da se ne može oteti utisku da su svi autori zastupljeni u monografiji „na pragu Kosova i Metohije doživljavali neko prosvetljenje“.
Barski nadbiskup ne pominje albanska sela
Urednik izdanja Milisav Savić govorio je o dva teksta u monografiji koja je preveo. Prvi je barskog nadbiskupa Marina Bicija koji je posetio vrlo malobrojnu katoličku populaciju na Kosovu i Metohiji u 17. veku i piše da je na svom putu prolazio samo kroz šizmatička, odnosno pravoslavna sela ne navodeći nijedno albansko.
Autor drugog putopisa kog je Savić preveo je engleskinja Meri Edit Daram koja je 1903. godine napisala knjigu „Kroz srpske zemlje“ i opisala je tadašnju Srbiju i Crnu Goru. Na Kosovo i Metohiju došla je preko Andrijevice a boravila je u Peći i Dečanima.
„Ona je posle toga desetak godina napustila interesovanje za Srbiju i srpske zemlje i okrenula se prostorima gde su živeli Albanci i bila je jedan od glavnih promotera albanskog pitanja i albanske nacije. Onako kako Srbi slave Rebeku Vest, Albanci sve to govore za Meri Edit Daram. Čak su njih dve polemisale. Kad je izašla knjiga Rebeke Vest, Meri Edit Daram ju je napala i rekla da je knjiga suviše prosrpska“, rekao je Savić.
„Albanska Rebeka Vest“ o Visokim Dečanima
Međutim, upravo u pomenutoj knjizi, Meri Edit Daram vrlo uverljivo piše o teškom položaju srpskog življa na prostoru između Peći i Dečana i iz njenog putopisa jasno se vidi „ko je činio zločine a ko je bio žrtva“, dodao je Savić.
Na promociji monografije „Kosovo i Metohija, stari putopisi“, pročitan je deo putopisa Meri Edit Daram o manastiru Visoki Dečani, napisan pre nego je ona, sledeći englesku politiku, promenila mišljenje o Srbima i Albancima:
„Na ovaj manastir, jedinstven primer u zemlji skoro u potpunosti ogrezloj u primitivizam, gleda se kao na svojevrsno čudo, i poštuje se sa obožavanjem, što je uticalo na sujeverne duše Albanaca, te tako nije došlo do njegovog razaranja. A za Srbina je to jasan i vidljiv znak da je ova zemlja njegova. Mada je u rukama Turčina bila već 500 godina, on nije uspeo da je obeleži nikakvim takvim znakom. Jednostavno rečeno, on je straćio tih 500 godina privremeno logorujući na toj zemlji kao okupator. Najviše iznenađuje kod Turaka brzina s kojom se svi vidljivi znaci njihovog prisustva mogu izbrisati, ali mrlja koju su ostavili na ljudskim dušama, avaj! teže će nestati“.